Jadranka Bežanović Sovilj

Molim poštenog nalazača da mi se javi ako je pronašao kišobran crne boje posut zvezdama, kaput zelene boje sa džepovima punih zrna pšenice kojima sam nekoć hranio golubove na Trgu Slobode. Možda bi taj isti ili neko drugi našao mog psa Lakija, zlatnog retrivera sa najžalosnijim očima na svetu. To je"nasledio" od mene. Sve sam to izgubio, pa ako pošteni nalazač može neka mi učini toliko da mi sve donese. Star sam, usamljen, bez roda, bez prijatelja, bez doma. Bilo bi lepo, ako ima tog poštenog nalazača, da mi vrati ćerku, moju Miu.

Mili moj, budi spokojan. Mi ne pripadamo nikome, osim sebi samima. Svi smo mi beskućni siromasi što prose za mrvice smisla u sazvežđu besmisla.

Samo, neshvatljivo je kako nečije srce peva pesmu o sreći i ljubavi napuklim glasom kao malena ptica! Zar nije čudno radovati se, a znati da svakim dahom umire sadašnjost?

Zar nije glupost imati veru u bolje sutra, kao da sutra postoji?

Zamisli da se u školama uči poštenju, plemenitosti, darežljivosti i nesebičnosti.

Zamisli da se deca u školi uče kreativnosti i slobodnoj volji.

Zamisli da nema kažnjavanja, osuđivanja, kritike.

Zamisli osmehe na licima ljudi, ne zbog sreće, već zahvalnosti što su živi i zdravi.

Zamisli medije koji pričaju o lepotama ljudske duše, o samospoznaji, o tome šta znači voleti sebe.

Park, letnji dan, nesnosna vrućina. Prihvatam poziv jedne stare klupe u debelom hladu i sedam na sredinu da ne bih, slučajno, dobila nečije društvo. Ne treba mi. Pijem vodu iz flašice i pomislih kako se lepo oporavljam od umora. Zahvaljujem se skoro naglas nekim izdahom posle dobrog cuga. Zatvaram oči uživajući u mirisu beogradskih lipa i cvrkutu vrabaca.

Eh, kada bih ja nežnost bila! Sigurno ne bih imala krila, jer mi ljudski zagrljaj mnogo znači, baš kao lagani vetar usred vrelog dana, ili kapljice talasa koji se trude da mi pomiluju lice, a ja samo zatvorim oči, udahnem duboko i mislim, o bože, kako bi lepo bilo samo na tren da budem ptica! Onda bih, ali samo na kratko, imala ta pusta krila. Letela bih iznad mora, prepuštala bih se jogunastim vazdušnim strujama i dobro bih pamtila te trenutke, jer bih, ubrzo, opet morala da se vratim ljudskom biću. Ih, kada bi to moglo tako: čovek-ptica sa uspomenama...

Sedela je na uglu njegovih usana. Nemoj da se nasmeje onako šeretski, pašće, razbiće se! Do skoro je bila raspadnuta u više stotina komadića. Samo ne ponovo, jer, jedva se sakupila, zalepila, zalečila. Ali, hajde da je čovek pita šta će ona tu? Em visoko rizično područje, em opet on, em jedva se sastavila…Treba stići do oka, tamo je bezbednije.

U semenu neznanja, nevinosti i bezobličnosti rađa se život. Nepojmljive su te sile izvan fizičkog, a opet sveprisutne. Nije dato sve da se sazna, da sve bude jasno, logično.

Koliko, zapravo, čovek može da bude ružan? Iskustvom i zrelošću shvatimo kad-tad da spoljašnji izgled nije merilo nečije lepote. Da nam Bog, genetika, srećna ili nesrećna okolnost, određen fizički, mentalni, emotivni i duhovni izgled, da nam i društvo u kom odrastamo i u kom se formiramo kao ličnosti određene etikete lepog ili ružnog  i  ono na šta od rođenja ne možemo da utičemo.

Reci mi, molim te, da li još ima onih vrelih kifli, posutih solju, kod onog debelog pekara sa pocepanom majicom na stomaku, kome viri pupak kao najstrašnije oko Kiklopa?

Volela bih da znam da li se sećaš mirisa lipa na putu u nepoznato?

Reci mi, molim te, zašto ljuto i slatko mogu da budu dobra kombinacija i kome? To mi nikada neće biti jasno...

Vreli julski dan je obećavao. Osetila je zov prirode. Duboko je udahnula, ustala iz kreveta i lenjo se dovukla do prozora. Sve je tako bilo jednostavno lepo. Čula je besomučno cvrkutanje ptica u krošnji stare smokve, osetila je pirkanje vetra po licu kao i titranje sunčevih zraka. Odlično, odluči devojčica, idem do reke! Hej, ni umivanje, ni doručak, doduše skoro da je i vreme ručku, ni maženje sa tigrastim mačkom, pa ni „dobro jutro“ tetki koju samo okrznu pogledom dobacivši:“Odoh ja!“