Opet cirkus u našem Dubajskom belom gradu, a i šire

Izreče jutros Velmoža jednu rečenicu o nekakvom ekspo karnevalu u prestonici, a ja se pridržah da ne potegnem nešto na TV (skupo plaćena potreba za mazohizmom). Ovo on izreče ne shvatajući tako dubokoozbiljan i velikomučen da je ovde karneval svaki dan i to ne samo u prestonom gradu. Ovde je, vođetino naš, svaki dan cirkus i na trapezu se prevrćemo da bi preživeli od minimalca, da bi održali neki nivo zdravlja, a da nam ne oderu i ono malo sala što nabismo žderući leba i margarina (sendviče), sa i bez podriguše. Skačemo po trambulinama u nadi da ćemo preskočiti neki baksuz, da ćemo imati da se istegnemo u most i premostimo od prvog do prvog i da će nam ostati da otplatimo dug banci, državi, komšiji, tetki i detetu (krajnji korak, onaj kada se svi ostali izvori iscrpe,pa se razbija kasica prasica).
Najlepše volimo klovnove, ne da gledamo, već da budemo. Tako se namalamo nekim gumenim osmesima i hodamo okolo izigravajući lude, a iznutra plačemo i sahranjujemo dušu sto puta pre nego što te poljubimo u skute, o ti veliki gospodaru izrečene istine...svi smo mo tvoji klovnovi i ne treba nam mnogo, padamo i podižemo se uvek, ljubimo dupeta i šutiraju nas u ista i ponižavaju nas i pljuju nas, a mi srećni, iskeženi i oznojeni od tolike sreće...
Veliki, ma Ogromni vođo, danas ti je dan kao rođendan, ima da te volimo do imbecilnosti naše, a i tvoje. Ima da te obožavamo i da ti kličemo, jer je tvoja reč kao (ne daj) Božja zapovest i dogme su tvoji procenti. Prihvatamo ih bez dokaza i uzimamo za apsolutnu činjenicu. O, ti kralju nad stokom ovom, ti pastiru nad ovcama ovim, danas ćemo te upljuvati od poljubaca i pu, pu, pu, da te ne ureknemo. Dođe mi da ti pu, ali samo jednom, dosta ti je, a meni i previše, srce mi igra od te željice zbog koje se u prve redove neću gurati, neću ni u pozadinu. Ne moram. Meni je i ovde, u mom debelom predgrađu dobro, jer mi se ne jedu sendviči, a ovde imam i WC, pa ne moram da zapišavam beogradske ćoškove i staru kaldrmu Skadarlijsku.
Šta ti je sve ovo trebelo, o Care nad kozama i jarićima, žene te vole, muškarci takođe. Imaš najlepaša odela i pišu ti najbolje govore, imaš i usta prirodno napućena i puna, takva svaka moderna Srpkinja želi i daje grdne pare da liče na tvoja...ali nikada ne pogodi, ne može, tvoja su jedistvena i prava i istina je da su te obeležila, o ikonostasu, kao Zlatoustog u srpskoj mitilogiji propalih političara. Tu si prvi, pretekao si i oca ti i učitalja debelog Šešelja, pretekao si i samog svog idola Miloševića, a i poživeo si dovoljno na vlasti da pretekneš i sve svoje protivnike, pa i narod...ma ko jeb...narod, stado, ološ.
Večers ćeš (kao i hiljadama puta do večeras) pokazati sebi, jer drugi već znaju, kojiko ti je veliki, i koliko su tvoji verni čobani u stanju da navataju marve i u obor je sateraju.
Sreću ti ne želim, ne želim ti ni dobro, ti sve to već imaš. Želim da te nema, ali to su pusti snovi ove jedne loše.
Narode Srpski, stoko, ne zapišavjte travu prestonog grada, ne pasite žardinjere, ne urlajte ako se ne oglasi i ne trčite da ne padnete, pa da mi, loši, opet budemo krivi za vašu sklonost ka saplitanju i nesvestici.
Opet si razdvojio Srbe, o Ujedinitelju, zbog toga ti ne praštam.
Srećni ti novi pokradeni izbori, jer samo ti imaš toliko da ti treba da otmeš i što nije tvoje, i što ti ne treba, ali da ne bude da nisi svukuda i u svemu i gore i dole, o Bogolliki posedniku svih procenata. Autokrato, birokrato, care fasadne demokratije. Ave cezare! I sve tako...
Ja ti klicati neću, a neću ti ni instagram i slike celivati. Ni ako me muče. Neću ti ni prići, osim da te vidim kada pod mač zakona padne ta tvoja presveta lopovska i lažljiva duša . Nikome do zore nije, pa neće ni tebi, o najveći od velikog Aleksandra Makedonskog, malog naspram tvoje ogromnosti.
Kad poletim taksijem oko kula Dubajskih, biću spremna da najzad odahnem i povratim dušu od muke što se nisam za decom svojom, našom, srpskom, odselila u neku svetsku vukojebinu da proživim ovaj život kao čovek, a ne zlatna krava.
E Srbijo, zemljo Njegova, budi malo i naša, mi te volimo, on te samo buši, kljuje i prodaje za sitne pare... Velmožanstvo, gospodar nad dedovinom našom, poždra svi budućnost i unucima našim i čukununucima naših unuka....
Prst na čelo Srbistane! I bogovi umeju da padnu na teme, pogotovo zato što ne sede na Olimpu, već u masnoj kancelarijskoj fotelji koja vibrira do glasova hijada probuđenih - POŠTO DUŠA?!

Autor Olga Tomović