Ana Jovanović

Još jedno obično jutro svanulo je nama neobičnima. Još jedna je noć zaspala, jer smo se mi probudili. Još jedan pokušaj moje nežnosti.

- Hajde, skuvaj nam kafu!

I još jednom tvoj drski pogled i pogani jezik koji se brzinom svetlosti udaljava od pameti.

- Ko te jebe…

- Ako je to pitanje onda odgovor znaš.

- Jutro je, a ono je futur, ova noć je perfekat.

Još uvek čekam da kažeš kako sam luda, bezobrazna i sebična. Da mi nisi ti bio bitan, nego samo ja sebi. Čekam da kažeš koliko noći si bdeo nad dimom cigarete, a dana prespavao. Nabroj mi ukradene uzdahe i izgubljene sati, mesece, godine.

Čekam i da slažeš da te je boleo kurac što sam to uradila. I te živce i žice koje sam ti iskidala i moždane ćelije spržila stavi u izveštaj.

Verovatno će moja priča da vam zvuči kao mnoge druge, ali je ona moja i dozvoljava da je pričam.

Kada mi dođeš u misli, ne dozvolim da odu. Dam im svoje prste i papir da počnu da dišu umesto mene, da bih ja mogla da prestanem.

Kao da si bio Nikad sve što možda nekad pročitaš, a možda pročitaš i Nikad. Jer, ti i onako ne znaš da čitaš kako sam napisala. Tvoje Nikad je uspelo da bude i moje, a da moje Sve zbog tvog Ništa i meni to isto bude .Oba su mi ništa! I ti si bio Ništa, ali sam ja u svojoj glavi Sve od tebe pravila.

Vidim ga kad se probudim kako mi igra pred očima od sreće što će još jedan dan provesti sa mnom. Smeje mi se u lice, jer je svestan svoje vlasti nada mnom.

Ako pogledaš tami u oči ona će ti uzvratiti pogled.

Bili smo dve nule koje, kad sabereš, dobiješ duplo ništa. Volela sam da ga gledam dok se šminka i svom tužnom licu crta osmeh, a onda bi stavio čupavu narandžastu periku i okrugao crven nos. Volela sam to šarenilo na njemu, znajući da je crnilo uspeo da prefarba.

Ako ti jave da sam umrla potraži me negde daleko od zemlje. Biću na oblaku koji sakriva mesto pod Suncem od tuđih pogleda.

Pogledaj u nebo. Nađi njegov najtamniji deo koji se nadvio nad tobom i poslao kišu da bi ti sprao tugu . Ali, nemoj patiti kad budu rekli da sam umrla. I ako kažu da me više nema tamo gde se ljubav diše i uzdiše, znaj da sam u nekom prostoru bez težine života, u kome za sve ima vremena, jer ono nikud ne žuri.

Intervju upriličio Nikola Trifić

Još uvek ujutru kuvam dve kafe, a onda se setim da je nećeš popiti sa mnom, pa popijem obe. Ti sad kafu piješ sa onom koju si najviše voleo. Dugo se niste videli. Sad imate večnost da nadoknadite vreme. Verujem da pričate i o meni, ali joj nemoj reći baš sve. Ne želim da brine. Ni ja ne brinem sad kad ste zajedno.

Ovo pismo pišem da bih vam rekla da sam dobro. Dobra nisam, ali oboje znate da nikad nisam ni bila.

Vi kako ste?

Vaskrs smo proslavili tucanjem do jutra, ali ono ništa nije promenilo kako bi vratilo "nas" u život.

Razapeli smo želje na nemoguće. Oreol naše veze je prestao da sija i nestao onog trena kad smo jedan drugom počeli da skačemo po glavi, onoj istoj koju smo nekad gubili jedan zbog drugog. Čaše više nisu bile polupune nego poluprazne, a vino sa usana se nakon ugriza ljubavi pretvorilo u krv. I opila nas je.