Ana Jovanović

Rođena u Negotinu 28.10.1979. Dolazi sa istoka Srbije gde se sunce ne rađa. Ona je poštena  vLajna i to ne krije. Crna je i bela u ovom sivilu. Ista kao svi i različita. Srpkinja je i nije tuđa, jer je svoja. Zaljubljena je u reči i ne boji ih se. Zna da ih oboji! Nema biografiju, jer je sada stvara.

Svi zidovi okrečeni su u belo. Zna svaku fleku na njima. Po ko zna koji put ih danas broji iz svog kreveta ušuškana maštom i pokrivena lažima.

„Ustani!“, povikala sam na nju, ali se pravi da me ne čuje. Počela sam da joj preturam po misima.

- Šta tražiš? – upitala je nervozno.

- Tvoj osmeh! Želim da ti ga stavim na lice.

Videla sam mrtvog čoveka kome se noge vuku po zemlji.

Ogrebanih je kolena zbog klečanja pred pogrešnim bogom. Đavo mu je uzeo dušu. Jedva se kretao, jer mu je kičma savijena, a glava pognuta od stalnog klimanja.

Na sve je pristao što su tražili. Na kraju su mu uzeli i njega, a ništa ostavili. Jeftino se prodao onima koji su ga skupo koštali.

Umesto da ruku digne na njih on im je dizao u znak podrške. Umesto da na njih digne glas on im je glas davao. I zato sada ćuti, jer mrtvi ne mogu da govore.

Znate li onu pesmu grupe Kal “Kiss me, please”? Da sam je ja napisala dodala bih i ono "in the ass”, ali pošto nisam moram da pređem na rad (u mom slučaju je to škrabanje ovog teksta).

"Arbeit Macht Frei" pisalo je na kapijama Aušvica. Zato ću i ja osloboditi svoje misli i umesto priče napisati utiske sa sajma, a koji to ne bi trebalo biti.

Postoje žene koje umeju da vole mnogo više nego što ljubav to zna. I zato ne vole. Ja sam jedna od tih. Ovo je još jedan odlomak iz mog romana, a koji ću, po poslednji put, predstaviti na Sajmu knjiga, hala 1, štand Udruženja nezavisnih pisaca Srbije, broj 1543. Vidimo se!

 

 

-VOLIM TE, Mačko!

Dobro sam čula, preuzeo je kontrolu i ubrzao svoj ritam. Sve je ovo prebrzo za mene.

„Homo sum, humani nihil a me alienum puto.“

„Čoveksam, ništa ljudsko mi nije strano“,

Terencije

 

- Zašto si zaspala snom koji nije tvoj? Iz takvih je buđenje bolno. Morao sam da te razbolim. Povredio sam te da bih ti zalečio ranu koju si sebi nanela. Razbio sam te u komade da bih te sastavio ponovo. Sad si opet cela. Izvini ako te je moj šamar zaboleo, ali drukčije nisam mogao da te probudim iz pogrešnog sna.

- Nije zaboleo šamar koliko je bolna java. Pusti me da spavam! Zar ne vidiš da su svi zaspali?

- Sunce nije i čeka da otvoriš oči i pogledaš u svetlost.

Okrečio sam podrum u roze i napravio dečiju sobu. Orman narandžaste boje pun je haljinica, za nju sam birao najlepše, od onih sa cvetnim dezenima, pa do jedne bele za male princeze, uz nju ide i kruna, plastična, ali materijal od čega je napravljena nije bitan već čija će glavica da je nosi.  Fioke crvenog radnog stola pune su svezaka, bojica i flomastera. Dečiji drveni krevet prekriven je plavom posteljinu, a pored njega sam smestio akvarijum sa zlatnim ribicama.

Ćuješ li je? Približava se. Ona dolazi I ulazi kroz kožu, željna je tebe. Nemoj je čekati. Beži, trči najbrže što možeš! Tako prljava izađi iz sebe u znoju. Očisti gnoj sa svojih rana i zaleči se.

Njena je želja da te zagrli i ugreje svojim hladnim zagrljajem, kojim guši one koje stigne i emocijeim vezuje u čvor. U krvotok ulazi kroz vene , a zatim u srce koje zaledi.

1.Sramna vlaSt, kriminalna i potkupljiva već godinama iSta.

2.Sve poSkupljuje dok narod postaje Sve jeftiniji.

3.Sirotinja koja ne Shvata da to jeSte.

4.Sluge božije koje su izdale Boga

5.Stide se pametni dok se glupi diče.

6.Svet koji se prepolovio i poStao poluSvet.

7.Samoubistva zbog nemaštine.

8.Suze roditeljSke kojima deca beže iz zemlje trbuhom za kruhom.

9.Strahovlada koja vlada Svojim kukavicama.

10.Sendviči koji se dele gladnima Svojih 5 minuta.

11.Svest koja je pala u neSvest.

Imala sam plan da te ubijem, a zatim razapnem kako bi vaskrsao u čoveka. Bilo bi to savršeno ubistvo, jer je i samo ubistvo prihvatilo da bude saveznik u zločinu, a to zločin ne bi ni bio već spasenje tvoje duše.

Niko ne bi primetio da si mrtav...pa ni ti sam.

Pages