Duško Đurđić

U periodu kada je suđenje počelo, Srđan je već počeo da se sprema da ode do kamenoresca koji će uraditi spomenik. Želeo je da sve dogovori i da se spomenik ćerki i unuki postavi par dana pre nego što oni budu davali godišnjicu. U dogovoru sa Biljanom, rešeno je da, bez dalje potrage, to bude isti čovek koji je uradio spomenik njegovim roditeljima pre više od 15 godina. Pošto odavno nije bio u kontaktu sa njim, izgubio je njegov broj telefona, ali preko jednog prijatelja koji je živeo u tom mestu pored Novog Sada, Žablju, nabavio ga je.

Tokom vikenda , Srđan je doneo odluku i rekao Biljani da u ponedeljak ide u u socijalnu službu da popriča sa nekim...i tako je i uradio.

-Dobar dan! Meni bi trebao neko ko radi oko nasilja u porodici.- rekao je kada je ušao u kancelariju u koju su ga uputili.

-Izvolite, sedite. Recite mi u čemu je stvar?- reče jedna od službenica.

MIROSLAV

Prvi zadatak za Miroslava je bio da zajedno sa njegovom vezom, Smiljanom proprati i otkrije puteve kojima, već otkrivena grupa krijumčara, prima i prenosi oružje koje stiže u luku Bar. Glumili su zaljubljeni par koji se kretao u okolini luke, posmatrao i tražio načina kako bi sve saznali. Smiljana je takođe bila relativno nova u tom poslu, ali je ipak imala jedan sličan zadatak iza sebe.

Pošto su imali toliko toga jedni drugima da pričaju i sutrašnji dan su proveli u razgovorima, i u toku dana su otišli do tvrđave, keja i još na nekoliko mesta kojih se Saša najviše poželeo. Pred kraj dana, završili su na ribarskom ostrvu, gde su ih Saša i Vanesa odveli na večeru.

Đorđe je od rođenja živeo na Salajci, živeo je u dosta siromašnoj porodici, imao je mlađeg brata i sestru. Majka je pomagala po kućama, zarađujući za decu, a otac je išao po građevini, ali je često ostajao bez posla zbog pijanstva. Zbog sve te nemaštine, jako rano je svoj način života našao na ulici, bežeći iz kuće u kojoj su se često čule svađe, a i otac je znao da bude dosta agresivan.

Početkom drugog svetskog rata, teritorija cele tadašnje Kraljevine Jugoslavije je za kratko vreme bila okupirana. Od samog početka, nacisti su sproveli teror. Slovenija, koja je nekad bila sastavni deo velikog austrougarskog carstva je odmah bila pripojena i Nemci su brzo napravili plan da dobar deo stanovništva koji nisu bili njihovi simpatizeri proteraju odatle..

Bio je topao letnji dan. Subotnje prepodne ljudi su koristili za šetnju sa svojom porodicom, neki od njih su obavljali neophodnu kupovinu na pijaci za svoju kuću. U centru grada, negde oko Miletićevog spomenika, gomila dece je jurila golubove, praćena pogledima svojih roditelja.

Ustali su rano, posle jedva prospavane noći, iako se mala Zlata jedva primirila posle baba Jelinih obloga i krenuli za Zrenjanin u bolnicu. Tamo su pronašli dečijeg lekara koji je pregledao malenu, i rekao im loše vesti:

-Na žalost , detetu je jako oštećena rožnjača…bojim se da nikada neće uspeti da povrati vid. Donka je zaplakala, a Jovo upita lekara: -Jel to ona skroz ostala slepa, doktore?

Negde posle 2 svetskog rata, u Vojvodinu su počeli da pristižu ljudi iz svih delova tadašnje Jugoslavije. Bilo je onih koji su dolazili iz Bosne, Dalmacije, sa juga Srbije itd. U tim dolascima, u jedno malo mesto, blizu Novog Sada, u Titel, došli su Jovo sa Kupresa, i Donka, iz okoline Negotina. Oni su došli, kako bi naš narod rekao, trbuhom za kruhom, pokušavajući da nadničenjem zarade za život.

Đura je gledao u Dobrilu, i opet su mu se vratile slike iz detinjstva. Vesela nasmejana devojčica, puna života, a sada pred njim stoji slomljena žena, koju je život istinski pokosio.

-Daj mi još jednu cigaru! - reče mu ona, brišući rukama suze iz uglova očiju. Kada joj Đura pruži kutiju, ona uze jednu, zapali, povuče dim i nastavi: