Gost portala

Da li to onda znači da, svaki put kada osetimo one famozne leptiriće, treba da kažemo: „Ne, nemoj mi prići“, i u mukama sačekamo dok ljubavni insekti nekud ne odlepršaju?

Sediš, voziš, ćutiš, jedeš, podriguješ, prdiš, a onda počneš da pričaš. Jebi ga, čovek si, društveno biće, a nemaš s kim.

Tišina koja vrišti.

Ne pišem o politici i političarima, jer gledam kakvi smo mi, obični, osedlani, glasači, vikači, i ništa mi nije čudno.

Zar je trebalo da proteknu eoni od kosmičkog prdeža, da bi to savršenstvo zvano čovek postalo otupeli gledalac rialitija, koferčića, banana i psihopata? Prosto rečeno – pizda.

Stalno se govori o tome kako samo gadovi i guzice dobijaju publicitet, ali eto, ispostavi se da ni jedno dobro delo, ako dođe pred lice javnosti, ne ostane nekažnjeno, ni jedan čovek neukaljan.

Isidora Fićović

Kad shvatimo da naša podsvest ne shvata šalu, onda zaista počinjemo da verujemo u Zakon atrakcije. Naš um prihvata sve izgovorene reči kao istinite, i onda ih sprovodi u delo. Zato, pazite šta pričate, jer reči nisu samo slova, one imaju i oči i uši.

Zar ne biste radije bili u rangu hrabrih, moćnih, uspešnih, izdržljivih, sposobnih? Zar ne biste radije s osmehom na licu prihvatili sve što vam život pruža, i time sebe stavili u rang pobednika?

http://vojislavmarkovic.com/