Irena Đorđević

Rođena u Pirotu, berba '72, nekako s proleća. Shodno tome, zelena i budna sve ove godine. Laborant koji eksperimente izvodi samo i jedino u kuhinji, doživotni student književnosti, majka troje šašave dece i baka još šašavije unuke... Ne zna da komponuje i slika, a volela bi, pa zato piše, jer reči su tehnika koja sve to objedinjuje... Voli biljke, purpurne zalaske, krofne s džemom od jagoda i Crnjanskog. Živi u Kruševcu. I u nekim srcima...

 

Poslednji sati te subote šepali su niz ulicu kao gladni, ničiji psi. Ostaci zimske vojske u povlačenju, otarasivši se ranjenika i nepotrebnog ratnog plena, bežali su bezglavo preko planine, gonjeni toplim, južnim vetrom i mirisom prvih šafranika u baštama.

Rekao je, doći će i ostati bar nedelju dana. Isto to je rekao i pre godinu dana, pa nije došao. Samo se javio jednom razglednicom iz Rusije da je Vera otišla i odvela decu sa sobom.

Prazne klupe su je nemo gledale, slike znamenitih pisaca na zidu pored table su ćutke čekale još jedno zvono za kraj časa. Sela je na zelenu rasklimanu stolicu, otvorila svoju torbu i izvadila njihov godišnjak, požutelih korica.

Glad za imanjem je nadjačala glad za znanjem, stvaraocima komanduju potrošački nagoni, a deca nam se rađaju i rastu ispod mača autodestrukcije.

Neko vreme ih nije bilo, pa su opet došli i gospodin slučaj je hteo da u dvorištu, na ljuljašci, bude baš samo Nevena i da nju ugledaju prvu kad su prošli kroz kapiju. I desila im se Ljubav. Obostrana, na prvi pogled.

Tog oktobarskog jutra, osim male tašnice preko ramena, nosila jei karirani kišobran i jednu belu fasciklu. Ušla je u drugi vagon skoro praznog voza i otpozdravila starom otpravniku koji je mahao sa praga svoje kancelarije...

Imao je neutaživu potrebu da se stopi sa šumom, da zagrli stoletne hrastove i udahne miris nedirnute, čiste i nevine prirodne kolevke mira. Buka i vonj prljavih ulica belosvetskih metropola još su zauzimali mnogo mesta u njegovoj glavi.

Između njega i Vilinog gumna, kako su meštani zvali oveći proplanak  usred guste hrastove šume, bilo je još nešto manje od stotinak koraka i dve velike kamene gromade, između kojih je vodila uska, krivudava staza. Staza koju je pratio više po sećanju nego što je bila uočljiva  zaista, jer godinama niko tuda nije prolazio. Biljke jedva dočekaju da ih niko ne gazi.

Velijki sjajni mesečev tanjir polako se pomaljao iza stena nad selom. I onda ga je čuo. U početku tiho, skoro jedvačujno zavijanje, kao eho, pa odmah zatim dug, jasan i prodoran urlik, praiskonski vučji zov.

...uredno složene, izglancane limuzine, poneki opasan momak u crnom tu i tamo, blještava svetla i preglasna muzika, zavidljivi pogledi preko ruba podignutih čaša šampanjca i osmesi koliko botoks dozvoljava, vrhunski izbor namirnica za specijalni svečani jelovnik, red kiča, red sendviča...

Pages