Irena Đorđević

Rođena u Pirotu, berba '72, nekako s proleća. Shodno tome, zelena i budna sve ove godine. Laborant koji eksperimente izvodi samo i jedino u kuhinji, doživotni student književnosti, majka troje šašave dece i baka još šašavije unuke... Ne zna da komponuje i slika, a volela bi, pa zato piše, jer reči su tehnika koja sve to objedinjuje... Voli biljke, purpurne zalaske, krofne s džemom od jagoda i Crnjanskog. Živi u Kruševcu. I u nekim srcima...

 

Probudila me tišina. Teška, lepljiva kao prezrela datula...

A, dan je počeo takvim sjajem...

Moja gospodarica je hrišćanka. Njen Bog je, kaže, Ljubav. Hristos Pantokrator.

Da ti pričam šta ima novo? Prekjuče je umrla komšinica Cveta, ali to verovatno već znaš.

Sestra je izrekla naglas moju misao dok smo u neverici stajale na gomili zemlje i kamenja sa koje je pucao pogled na savršenu strahotu prirodnog gneva...

Slušao sam ga s polauveta, spavalo mi se i bilo mi je dosadno. Ona opet nije došla.

E, sad, bezbrojne su stranice o ovome napisali mnogo umniji ljudi no što može jedna prastara violina kao što sam ja, ali ispričaću vam svoju priču koja počinje i završava se ljubavlju, baš zato da se uverite da nije svojstvena samo živim bićima.

„Nagazila je na grabulje u bašti, videla sam je ja, jer ne ostavlja stvari tamo gde im je mesto!“ Siktala je, a njena se beba od metar devedeset i sto kila mišića oblikovanih u teretani samo kvarno smešila iza leđa prilično nezainteresovanog policajca.

Povedi je, zaslužila je.

Ključ od stana ubacio je u poštansko sanduče i spustio se liftom do podzemne garaže, ušao u kola, ubacivši kofer na zadnje sedište. Nije skinuo rukavice sve dok nije parkirao auto na napuštenom parkingu blizu aerodroma.

Pages