Irena Đorđević

Rođena u Pirotu, berba '72, nekako s proleća. Shodno tome, zelena i budna sve ove godine. Laborant koji eksperimente izvodi samo i jedino u kuhinji, doživotni student književnosti, majka troje šašave dece i baka još šašavije unuke... Ne zna da komponuje i slika, a volela bi, pa zato piše, jer reči su tehnika koja sve to objedinjuje... Voli biljke, purpurne zalaske, krofne s džemom od jagoda i Crnjanskog. Živi u Kruševcu. I u nekim srcima...

 

„Nagazila je na grabulje u bašti, videla sam je ja, jer ne ostavlja stvari tamo gde im je mesto!“ Siktala je, a njena se beba od metar devedeset i sto kila mišića oblikovanih u teretani samo kvarno smešila iza leđa prilično nezainteresovanog policajca.

Povedi je, zaslužila je.

Ključ od stana ubacio je u poštansko sanduče i spustio se liftom do podzemne garaže, ušao u kola, ubacivši kofer na zadnje sedište. Nije skinuo rukavice sve dok nije parkirao auto na napuštenom parkingu blizu aerodroma.

Trebala im je samo ljubav, a oni su je otrovali zavišću, mržnjom, neverom, izdajom... Iz toga su se izrodile mnoge druge boljke koje su razorile plemenita i uzvišena osećanja i prikucale na stub srama – dobrotu i osećajnost.

Četvrta je godina kako su pobegli od takozvane civilizacije u ovaj skrovit šumski kutak, u kojem je on, nekoliko godina pre toga, sa još par istomišljenika sagradio neveliku brvnaru, onako kako su gradili traperi i pioniri pre dva veka u divljini Amerike.

Probudio sam se na mokroj travi.

Odbio si da se rodiš u godini nesreće, u znaku očaja. Da budeš telo za dušu nekog mučenika koji je ostao zatrpan u jednoj od mnogobrojnih ruševina. Da budeš most između nemila i nedraga.

Poslednji sati te subote šepali su niz ulicu kao gladni, ničiji psi. Ostaci zimske vojske u povlačenju, otarasivši se ranjenika i nepotrebnog ratnog plena, bežali su bezglavo preko planine, gonjeni toplim, južnim vetrom i mirisom prvih šafranika u baštama.

Rekao je, doći će i ostati bar nedelju dana. Isto to je rekao i pre godinu dana, pa nije došao. Samo se javio jednom razglednicom iz Rusije da je Vera otišla i odvela decu sa sobom.

Prazne klupe su je nemo gledale, slike znamenitih pisaca na zidu pored table su ćutke čekale još jedno zvono za kraj časa. Sela je na zelenu rasklimanu stolicu, otvorila svoju torbu i izvadila njihov godišnjak, požutelih korica.

Pages