Irena Đorđević

"Želim te."

"Znam"

"Znam da znaš. Ali, ne znaš da ne želim da mi se ostvariš."

"Znam i to."

"Onda znaš i zašto."

"Naravno. Iz istog razloga iz kojeg i ja ne želim da ti se ostvarim. Ako bih se ostvarila, više ne bih bila želja. Ostvarenje je za svaku želju ravno smrti."

"Zar se ne bojiš da bih mogao da prestanem da te želim? "

Neke Crvenkape baš nemaju sreće. Kao da nije bilo dovoljno pretrpljene traume u epizodi s vukom, bakom i lovcem u mračnoj šumi, kada se vratila kući, dobila je grdnju od majke što joj je ogrtač pocepan i što je izgubila korpu u celom tom metežu.

Sredina aprila meseca 1999. godine, toplo, prolećno veče, ali nekako sablasno tiho, ne čuje se dečja graja sa igrališta, čak i lastavice pod strejom  ćutke sklapaju gnezdo. Ne rade škole, ne rade vrtići. Učimo slova kod kuće. I učimo lekcije iz ljubavi i nežnosti. 

Pisala je do prvih petlova. Reči su same pronalazile put do slova na tastaturi, prsti su užurbano leteli po tipkama, kao da se boje da će misao uteći. Preplavljena emocijama, tonula je sve dublje u lavirinte nedosanjanih snova, koji su se otvorili i obuzeli je. Sve detinje žudnje i maštanja oživele su iznova u njoj, oličene u slovima koja su se ređala na ekranu pred njom. Negde pred zoru, umorna i ophrvana zanosom stvaranja, samo je spustila čelo na savijenu podlakticu leve ruke i utonula u san.

„Petnaest vekova mi je trebalo da se ponovo rodim kao Irena. Za sve to vreme promenila sam mnoga obličja, proživela mnogo malih i velikih života. Bila sam mongolska pastirica, kojoj ruke i duša mirišu na mladi sir i lekovite trave, bila sam srebrnolisna jasika u močvarnim pustarama Transilvanije i plavokrila lasta koja se gnezdila u zidinama zamka Vaduc, nad prozorom kneginje od Lihtenštajna.

Polovinom devetnaestog veka, njen se čukundeda, Pavle Jovanov Petrović, oženio visokom i naočitom devojkom iz sela s one strane planine. Bila je jedina kći Stojana Savića, seoskog kovača, na glasu po lepoti i umeću u svim kućnim poslovima. Ono po čemu je naročito bila poznata beše njen glas i ime koje je s ponosom i pravom nosila. Zvala se Gizdava. Pevala je na seoskim mobama i prelima, pevala tako zvonko i jasno da su je, pričalo se, čuli u susednom selu.

-Jerino, natoči mi malo vode!- dete nepomično sedi, zabavljeno slikovnicom, čuje, ali ne reaguje na molbu svoje babe.

-Jerino, tebi kažem! - baba s mukom ustaje s kreveta, lupka štapom po nameštaju, jer ne vidi na jedno oko, prilazi stolu, uzima bokal s vodom i uz mnogo napora sipa vodu u malo plavo lonče.

- Eee, Jerino, Jerino... Ništa ti mene ne slušaš, samo u knjiđe gledaš!

"Iz knjige sam izašla da bih se u knjigu vratila" 

Jedanaest mi je godina. Idem iz škole kući, podne je, prvi dan juna, vruće i sparno. Na nebu ni jednog oblačka, ni daška vetra, put je prašnjav i izlokan, grlo mi je suvo i bole me noge od pešačenja. Ipak, koračam, trudeći se da ne mislim na dešavanja u današnjem danu , dešavanja koja mi ne izlaze iz glave, potpuno su mi obuzela misli i  boli me glava od ogromnog klupka pitanja koja se sudaraju između mojih slepoočnica.

Sanjam, i znam da je san, ali mi to ne smeta nimalo, sanjam kako se kao desetogodišnji dečak verem po samom vrhu dedine trešnje, pokušavajući da uberem prve, tek uzrele slatke plodove, dok me jato čvoraka glasno začikava sa obližnjeg duda, čekajući da odustanem, pa da nastave sa gozbom. Sanjam, i znam da mljackam u snu, ali me nije briga, nema nikog da me vidi i čuje, ni da me zbog toga zafrkava kad se probudim, uživajući u prvim đurđevskim trešnjama, koje niko nema.