Ivana Subotić

Sistemu, koji se temelji na ratovima, koji su izmasakrirali sve što je vredelo od Vardara, pa to Trigravala, očito se mili da gura svoje masne prste u nikad zaceljene rane. I sa ove i sa one strane Drine.

Za administraciju oni su privremeno raseljeni, za sistem – integrisani. Za medije – izbegli i prognani. Za nas –oni, čije sudbine ne bismo delili.

I kojima je jasno – Kosovo se ne brani pevanjem junačkih pesama iz tapaciranih fotelja ujutru, a priznavanjem poraza uveče, kao što se ne tako davno zaklinjalo i odricalo od Velike Srbije.

U Srbiji, i ne samo u njoj, ima mnogo ljudi koji veruju u sve što pročitaju. Čak i izmišljenim vestima.

MI se sećamo poklanih Srba u Podrinju. Naše komšije genocida u Srebrenici. Ni dve decenije kasnije nismo sabrali kosti, niti se saglasili po pitanju odgovornosti.

Osim što ćemo u narednih par dana čitati u žutoj i drugoj štampi o nesrećnoj Olgi Lovrić, ta 39-godišna žena, koja je usmrćena tako što joj je sedam godina stariji muž kamenom smrskao glavu, ubrzo će postati samo statistički podatak.

Ana Brnabić je žena kojoj je neko poverio priliku da obavi posao, za koji on trenutno nema vremena. I tačka. Ako bismo pošli od njenog ekspozea, rekli bismo da ima dobre, krajnje revolucionarne planove za buduću Srbiju.

Jedini događaj, koji se po razmerama, ali i značaju, poredi sa inauguracijom Aleksandra Vučića je Titova sahrana. Zvuči šašavo, ali je istinito.

Prva žena premijer u Srbiji, uz to i žena, koja je po svemu negacija arhetipa žene u Srba, Srbiji garantuje dugu debatu na temu „Nisam znala da sam ovo htela“.

Palma nije baba iz komšiluka, koja zabija nos tamo gde mu nije mesto, on je narodni poslanik, koji bi trebalo da u republičkom parlamentu, zastupa interese građana, koji su mu svojim glasom na izborima omogućili da bude na tom mestu.