Jadranka Bežanović Sovilj

Zašto sam tako nesavršena, ranjiva? Zašto toliko patim?

Košava se rastrčala po groblju. Čujem sveštenika i poneki glas prisutnih.

Uverio sam se, krv mi je bila vrela. Ipak sam bio pun ljubavi za sebe i to se dalo osetiti.

”E, da ti pravo rečem, da ga jeb(piiiiiiiiiiii), mene ništa ne fali! Samo…”

Život je put, spirala. Zamisli spiralu koja u isto vreme stremi izvan tvoga bića i unutar njega. Čudesno je to. Prostireš se po pojmljivim i nepojmljivim prostranstvima postojanja, učiš. Doduše, možeš tako, samo ako hoćeš, ako imaš dovoljno genetskog, iskustvenog i samospoznajućeg materijala, pa i određen karakter. Pazi, put postoji, živ si i ideš svakako njime, ali, ako me ne razumeš u ovih par, prethodnih rečenica, onda nemaš pojma o čemu pričam.

„Ipak mi nije jasno, kako to da i dobro i loše u životu ima smisla?“

Tek poneki tračak ili bljesak svetlosti, blistavost mudrosti, duh radosti, osećanje nade.

Evo, moja ptičica leti, u meni je daleko, duboko, veselo i bolno...

“Lep je osećaj kada stvaraš, zar ne?”

Prvo što je ugledala, posle višedecenijske hibernacije, bila je Ona, njena slika joj je  oduzimala dah. Znala je gde se nalazi i zašto je tu. Bila je umorna, ali je osećala kako joj se vraćaju snaga i koncentracija, kao i ostale funkcije. Na ekranu su se smenjivale cifre i druga, razna obaveštenja. Povremeno su se pojavljivale reči dobrodošlice, zbog kojih se devojka nasmeja i pomisli kako su vrhunski naučnici Svegalaktičke organizacije na sve mislili.