Jovana Nikolić

Rođena 29. 07. 1981. God. U Nišu. Po obrazovanju sam diplomirani ekonomista i radim u srednjoj Ekonomskoj školi u Nišu. Pisanjem se bavim amaterski i od kad znam za sebe. Iako ljubav prema književnosti tretiram još uvek kao hobi, u planu je ozbiljniji pristup. Živim i radim u Nišu, gde sam i rođena, s obzirom na posvećenost poslu, porodici kao i hobiju, dan mi je obično prekratak, ali kada mogu najviše volim opuštanje uz dobru pisanu reč.

-Bi li se kladio? Ako ti ispričam priču i to istinitu i još te i rastužim, hoćeš li reći na glas da sam veliki kao čitav jedan život?

Neću ja bežati, čekam te ovde gde prestaju polovi, gde počinje samo goli život da se računa, gde možeš da biraš, srce ili glava. Hajde mangupe, neću zvati u pomoć.

Skočila je sa kreveta uverena da je u pitanju zemljotres dok je on tek podigao pogled na takvu njenu reakciju i, ne rekavši ništa, ponovo vratio pogled na monitor.

Prizor je bio svečano veličanstven i činilo joj se da je satima posmatrala, neprimetno, igru svetlosti i tela koji su se njihali u istom pravcu i smeru i istom dinamikom kako su se talasi kroz brod kretali.

Mi odavno znamo da smo mi ono što smo unutra, u srcu, ne izvan tela, nego u njemu. Zato je nevažno gde smo dok god imamo jedni druge i nas same.

Došao je i taj trenutak. Svi su bili na svojim pozicijama. Nagrada je bilo mnogo i sve su bile primamljive. Sjajne i nove pretile su da nekome pokvare zacrtanu želju.

Shvativši da se udar ne može izbeći, odlučili su da ništa ne govore i da ništa ne pokušavaju kako bi sprečili nadolazeću katastrofu, jer zaključak je bio da je vremena premalo, a sretstava za odbranu ni u tragovima.

Malo bi bilo reći da je Ana bila nervozna. Ruke su joj se tresle, a srce preskakolo čitavog dana. Vojin je, za razliku od nje, bio potpuno smiren. Njemu ni ranije nije smetalo što su njegovi bili protiv toga da se zabavlja sa Anom.

Zajedno spavali i zajedno se budili. S jeseni bi mahali odlazećim pticama i čvrsto obećavali da će im čuvati domove dok se ne vrate, a s proleća nestrpljivo čekali prijatelje da pojave na horizontu. Pa ipak...

Jutro je dočekalo potpuno spremnu. Još sinoć je spremila šta će obući, boju očiju koja će joj se složiti uz košulju i precizno odmerila debljinu kože koju će poneti sa sobom. Raspoloženje joj je bilo na vrhuncu i to joj je bio znak da će se ovaj dan završiti sa uspešno ostvarenim ciljevima. Toliko pažnje je pridavala organizaciji i gotovo hiruški odmerenim minutima za svaku aktivnost posebno, da je bilo nemoguće da se scenario ne odigra baš tako kako je zamišljen.

Pages