Mr Dejana Pataki

Crvenokosa veštica, od uvek se trudila da se razlikuje u sitnicama od drugih, od nošenja sata naopako na desnoj ruci, do crvenih obrva, da ne bude kao drugi. Voli ljude, umetnost, politiku... Njeno prirodno stanje je levičarsko. Ima sve ono što treba da ima osoba njenih godina i po neku sitnicu više, a to je da ima sebe i da snagu nalazi samo u sebi. Rođena je 1969.

Ne marmelada, ne fabrički pekmez iz prodavnice, nego kućna varijanta: ručni rad, kućni pekmez, zapečen u rerni,kuvan na ringli ili u kazanu.

Jasno se sećam jednih, jutarnjih ljubavnika koji su jednog maglovitog jutra, dok su sa grana padale kapljice, sedeli na vlažnoj klupi zagrljeni, bicikle su prislonili uz drvo.

Građani se ljute, što svako ne može da dobije po bar 100 koverti. Sakupljači koverti ne posustaju, nada poslednja iščezava. Ko rano urani, tri koverte ugrabi.

Kroz slike se provlači osećanje da je ljubav svugde prisutna i da nema granica.

Autor ne šapuće po ćoškovima i ne mrmlja sebi u bradu, nego napiše pesmu i objavi knjigu, on se ne ustručava da javno kaže: „Nije mi dobro, vlast ne valja!“

Svašta ljudi sebi dozvole uz samouverenost „Ja imam pravo!“

To je što ono s čime živimo, to je nešto što će ostati i posle nas, generacijama u nasleđe kao pogrešan amanet.

Gde su ti „s petljom“ da pokažu šta su dobro uradili za Srbiju?!

Svetski dan pismenosti, 8. januara

Gledam na zamišljenom platnu, nešto više od dve decenije udaljenu scenu.

Pages