Olga Tomović

Komadi stakla premazanog sivim naslagma starih kiša propuštali  su jedva toliko svetla da se na nameštaju u stanu ne primete zubi starosti, a da paučina po ćoškovima leluja kao senka iskrzanih lampi. Svetlo je skrivalo mnogo više nego što je otkrivalo, ali nije moglo pokriti mirise ustajalog duvanskog dima i neoprane garderobe.

Tradicionalno srpsko, o kako to gordo zvuči, ovog prvog majskog dana okreće prasetinu  ili roštilja prerađevine istog. Tradicija srpskog uranka kaže, zaposednite neku livadu, park, izletište, zapalite vatru, jedite i pijte i prljajte (samo pazite da nešto ne zapalite).  Svoj će ražanj Srbin probosti kroz prase, a motkom će poduprti roštilj, kukom okreteti ćevape i sve to dobro zalivati Zaječarcem ili Lavčetom. Svetla tradicija, nema šta.

Na trenutak sam zastala, pomislila sam da je sila zla suviše jaka i da joj se ne mogu odupreti drugačije do ignorisanjem njenog postojanja. Ali, onda shvatih da se zlo samo širi ako se ne osvetli i da ima takvih primera kroz istoriju na pretek. Počevši od Svete Inkvizicije, Krstaških ratova, pa do Hitlerovog nacizma. Uvek uz prave reči i velike i svete ciljeve, a sa najgorim i najnižim ljudskim porivima.

Izreče jutros Velmoža jednu rečenicu o karnevalu u prestonici, a ja se pridržah da ne potegnem nešto na TV (skupo plaćena potreba za mazohizmom). Ovo on izreče ne shvatajući tako dubokoozbiljan i velikomučen da je ovde karneval svaki dan i to ne samo u prestonom gradu. Ovde je, vođice naš, svaki dan cirkus i na trapezu se prevrćemo da bi preživeli od minimalca, da bi održali neki nivo zdravlja, a da nam ne oderu i ono malo sala što nabismo žderući leba i margarina (sendviče), sa i bez podriguše.

Svaki istraživački članak zahteva dobro poznavanje tematike, pa se ovde držim isključivo činjenica koje su mi obezbedili razgovori sa zaposlenima koji imaju uvid u finanasijsko poslovanje Ustanove i sa sindikalnim aktivistima ovog preduzeća (njihova imena neću pominjati iz objektivnih razloga).

Savest je nije opterećivala, ni sreća, ni nesreća, ni duhovna, ni telesna zadovoljstva.

Nedelja polako klizi i sati teku u nekom vremenu koje nije prirodno. Danas će dan biti duži, ukrao čovek od juče jedan sat, pa dodao na danas. Telom se prilagođavam i ne ide mi. Još jedna ljudska glupost. Još jedan pokušaj da se pomere granice prirodne izdržljivosti uma i tela. Prvo smo odlučili da napravimo sat, a onda smo uvideli da negde ne štima račun, pa smo oduzimali i dodavali i to sve sada kada je nauka ispred prirode.

A opšte je poznato da nam je, sa sve cvećem, presela njena vladavina nad vladarom.

"Svi su oni nekada imali tužnu priču... ", samo joj kliznu niz kičmu i ne okrznu srce.

Setno je posmatrala kišne kapi koje su se cedile niz okno prozora. Najzad je bila spokojna. Odlučila je. Otići će daleko, pobećiće dok još može. Pobećiće negde gde je on nikada neće pronaći. Ostaviće sve za sobom bez grže svesti i ostaviće horor od života koji je vodila decenijama.

Pages