Olga Tomović

Živim i radim u Beogradu.

Menjala se, pratila ga je. Očajnički je pokušavala da ga navede da je zavoli. Udvarala mu se neiskulusno, navikla da odbija tuđa udvaranja.

Grad ima svoja pravila buke, ona je osnovno gradsko pravo i ekspresija moći. Rika lava, podnevna sijesta pred horsko ridanje u špicu nepregledne bujice vozila i pešaka.

Ime mi je početak. Uz prasak, uz erupciju, uz krik rađanja, uz uzdah najželjenijeg poljupca i prvog dodira.

Kada je njena savršena noga poslednji put zgazila na njegovo srce, čuo se samo zvuk škripanja praha pod zubima.

Pripadam generaciji izgubljenih, odlutalih i zalutalih, robota i ljudi.

Danas se svi pozivaju na boga i crkvu, a savest ne diraju, ona je negde između arhaizma i straha, u sivoj sferi oko srca koja pripada duši, a pošto je duša nepostojeći organ, osim u novokomponovanim urlicima, bitna je koliko i madagaskarski lemur.

Bez obzira na mesto i okolnosti u kojima je čovek rođen, njegov put je samo njegova lična mapa, lični trag u vremenu, pečat koji će ostaviti iza sebe kada stigne do jedinog zajedničkog odredišta.

Najzad je zaključila da joj je patnja otvorila čulo koje je uspavano u svima, a budi se jedino kroz bol. To čulo vidi dimenzije iza oka i čuje reči koje nisu nikada izgovorene.

Dve devojke, ozarene, izmazmazane bojama sunca, sedele su na stepenicama stare kuće i zaljubljeno gledala u objektiv iza kog se nalazilo skriveno lice njihovog oca.

Vašar umetnosti je kategorija za sebe, dečiji smeh dok se šetaju kroz redove drečavih skulptura, taktilnih i čulnih, ili se ljuljaju na krilima vetra. Svi smo mi ljudi od neba, deca umetnosti.

Pages