Slavica Šibalić

“Pedeset i neke” rođena u Aleksincu. Živi u Bajinoj Bašti. Piše kratke priče i pesme u prozi. Raspolaže bogatim životnim iskustvom i u pisanju je tematski raznovrsna, fokusirana i racionalna. Opise i stavove iznosi jasno, dosledno, tematski provokativno, do golih emocija koje pogađaju pravo u srž. Osećanja o sebi, drugima, događajima i viđenjima, iskazuje plastično, skoro do opipljivosti. Želi da ostavi trag. Slika za svoje zadovoljstvo.

Na Googlu sam pronašla ovu „mudru misao“: „Tri stvari uvijek odaju čovjeka...njegove oči, njegovi prijatelji i omiljena pjesma...“ I odmah moram da kažem da se ne slažem sa ovom „mudrošću“. Trice i kučine!

Jednog dana, nakon povratka iz kupovine omiljenih sitnica, otvorila je vrata hotelske sobe i zastala od iznenađenja. Svečano ukrašen sto za dvoje. Između dve goruće sveće, sveža crvena ruža tek malo otvorena iz predivnog pupoljka.

Dva preplašena oka iz najtamnijeg ugla sobe u polumraku gledala su stravičnu smrt majke i nerođenog brata ili sestre. Ne mogu ni da zamislim kako je to doživela i preživela. Posle je prošla zbeg i prešla Drinu sa ostalom preživelom rodbinom.

Kiša pada iz neba i zemlje. Krupne teške kapi, pavši na beton, ne razlivaju se, već odskaču i vraćaju se pod njenu već mokru suknju. Noge joj šljapkaju u mokrim cipelama. Kišobran se ljulja i već je boli ruka od borbe sa vetrom. Zatvara ga i za par minuta od vrha glave, slivaju se neprekidni potočići i niz njen goli vrat, klize niz kičmu. Ide pognute glave, jer kada podigne lice, teške kapi je bolno udaraju po licu. Hladna jeza se pretvara u drhtavicu celog tela. Promrzla i mokra ulazi pravo u kupatilo i spušta mokru odeću na gomilu.

U nekom časopisu, naišla sam na tekst: ”Pred vama su tri važne karte koje u tarotu nose sudbinske poruke - izaberite onu koja vas najviše privlači i saznaćete šta vam donosi bliska budućnost”.

Kada sam obavila celivanje i darivanje ikona u crkvi, otišla sam do kuhinje, gde sam se uz „pomoz’ Bog“ i „Bog ti pomog’o“ uz celiv ruke, pozdravila sa sadašnjim Igumanom Savom.

E, obzirom da smo obezbedili ručak za nekoliko dana, uz koji obavezno ide pečena paprika u beliom luku i sirćetu, počinju pripreme za čišenje kuće.

“Dosta! Kako Vas nije sramota da pričate svoju bruku?! Ostali ste na jednom živom detetu! Na Neželjenoj! Zar ne pomišljate da nas je sve Bog dovoljno kaznio zbog svih Vaših nedela?”

Mala haljina od sirove svile, poprskana na svetloj osnovi uzdužnim tamno zelenim isprekidanim linijama u bukleu. Niska tamno zelenih svarovski biseraoko vrata, a na nogama cipele salonke od tamnozelenog laka.

Sećam se da su se retke sijalice ispred nekoliko kuća oslikavale u nekakvoj bari pored pruge. Nekoliko kuća. Znači nije stanica. Znači nema javne česme. Gde će naći vodu?

Pages