Slavica Šibalić

“Pedeset i neke” rođena u Aleksincu. Živi u Bajinoj Bašti. Piše kratke priče i pesme u prozi. Raspolaže bogatim životnim iskustvom i u pisanju je tematski raznovrsna, fokusirana i racionalna. Opise i stavove iznosi jasno, dosledno, tematski provokativno, do golih emocija koje pogađaju pravo u srž. Osećanja o sebi, drugima, događajima i viđenjima, iskazuje plastično, skoro do opipljivosti. Želi da ostavi trag. Slika za svoje zadovoljstvo.

Zaboravlja se i ružno i dobro, briše ih vreme iz sata u sat. Traju koliko trag stope u snegu koji već za dva dana otopi topliji dan i od drugog kaljavog zemljišta više se ne mogu raspoznati. Iza njih ne ostaju grobovi koji se s pijetetom posećuju.

Da bi došli do „lepote života“, koriste se proverenim, dobro napamet naučenim pričama: u brakovima ili vezama nisu zadovoljni, jer „njoj“ uvek nešto fali, sve je to rutina, nije raspoložena za seks, on je ne voli više...a ti si tako lepa, pametna, tako mi prijaš, imaš divne oči, usta...sva si poželjna!

"Da li si čula da si mi upropastila život? Da li si svesna da jedino za šta sam mogao pred Bogom da se zakunem, a to je moja čast, vernost i data reč, sada više ne postoje i da su za sva vremena isprljana, zgažena i porečena?!"

A onda je došlo vreme preobražaja. Njegova sila se polako gasila. Tu i tamo čuo je njene pametne reči, čak je počeo i da sluša šta priča. Na kraju se sve češće slagao sa njom. Počeo je drugačije da je gleda, onako kako je trebalo da je gleda od početka.

Речник САНУ (чија је прва књига изашла 1959. године и чија израда још траје) је обухватио у целини Вукове Рјечнике народног језика из 1818. и 1852. године. Водило се рачуна и о оном делу великог Рјечника ЈАЗУ у којем се износи грађа српскохрватског књижевног језика од почетка XX века до новијег времена.

Anri de Tuluz Lotrek je bio plemić, čiji su roditelji bili u vrlo bliskom srodstvu. Njegov rast i bolest kostiju je bila posledica genetike. Onemogućen da pleše, gledao je druge dok plešu i tu strast ovekovečio na skoro svim svojim slikama - ako nije mogao da pleše, plesao je kistom. Vikonta je privlačilo parisko podzemlje, druženje sa sumnjivim ljudima i naklonost ka prostitutkama. Otac ga je molio da slike ne potpisuje porodičnim imenom. On se uporno potpisivao porodičnim imenom i bio moćan u slikanju, obrazovanju, šali i produhovljenosti.

Na Googlu sam pronašla ovu „mudru misao“: „Tri stvari uvijek odaju čovjeka...njegove oči, njegovi prijatelji i omiljena pjesma...“ I odmah moram da kažem da se ne slažem sa ovom „mudrošću“. Trice i kučine!

Jednog dana, nakon povratka iz kupovine omiljenih sitnica, otvorila je vrata hotelske sobe i zastala od iznenađenja. Svečano ukrašen sto za dvoje. Između dve goruće sveće, sveža crvena ruža tek malo otvorena iz predivnog pupoljka.

Dva preplašena oka iz najtamnijeg ugla sobe u polumraku gledala su stravičnu smrt majke i nerođenog brata ili sestre. Ne mogu ni da zamislim kako je to doživela i preživela. Posle je prošla zbeg i prešla Drinu sa ostalom preživelom rodbinom.

Kiša pada iz neba i zemlje. Krupne teške kapi, pavši na beton, ne razlivaju se, već odskaču i vraćaju se pod njenu već mokru suknju. Noge joj šljapkaju u mokrim cipelama. Kišobran se ljulja i već je boli ruka od borbe sa vetrom. Zatvara ga i za par minuta od vrha glave, slivaju se neprekidni potočići i niz njen goli vrat, klize niz kičmu. Ide pognute glave, jer kada podigne lice, teške kapi je bolno udaraju po licu. Hladna jeza se pretvara u drhtavicu celog tela. Promrzla i mokra ulazi pravo u kupatilo i spušta mokru odeću na gomilu.

Pages