Slavica Šibalić

“Pedeset i neke” rođena u Aleksincu. Živi u Bajinoj Bašti. Piše kratke priče i pesme u prozi. Raspolaže bogatim životnim iskustvom i u pisanju je tematski raznovrsna, fokusirana i racionalna. Opise i stavove iznosi jasno, dosledno, tematski provokativno, do golih emocija koje pogađaju pravo u srž. Osećanja o sebi, drugima, događajima i viđenjima, iskazuje plastično, skoro do opipljivosti. Želi da ostavi trag. Slika za svoje zadovoljstvo.

Astrolozi mi za ovaj mesec kažu da je ovo period u kome mogu očekivati ostvarenje životnih ambicija. Mislim da nabadaju kao kada ćorava kokoška traži zrno, ali pažljivo čitam sve što piše.

Teče 2 km od mog stana. Zelena je, kao šuma da je. Hladna je kao zima da je. Lepa je kao žena da je. Niko je nije tako divno opisao kao Andrić Ivo, a ni zamislio kako da je ulepša i oplemeni kao veliki vezir Mehmed-paša Sokolović, a ni okitio mostom, kao ljudske ruke. Na Drini je ona pozornica, simbol trajnosti, jedina konstanta kroz vreme i živote. Most na Drini je spona, tkivo izniklo iz vode, umetnost bez premca, mrtva građevina koja živima služi, pa tako da i sama postaje živa.

Ona mlađa se toliko zasmejala, da u nekoliko tenutaka nije mogla da diše, pa je ova starija lupi po leđima da dođe sebi, a onda opet salva smeha i novi pljusak znoja.

Plakao je samo kada su mi brat i sestra umrli. To je bilo jezivo videti...

Dobar poznavalac će kao prvo, izabrati onaj komad mesa koje je uzgajivano sa pažnjom.

U stanu je uvek bio go i kada bi neko došao, obično na kratko, oblačio je bade mantil ili kraći i tanji kućni ogrtač. Nije ga zakopčavao niti vezivao. Nije imao nikakav kompleks, čak se prijatnije osećao go nego obučen, a začuđene poglede, jednostavno nije primećivao.

Zato te, Gospode molim, primi molitve moje i po pravdi i istini presudi i kazni onog ko namerno čini zlo Ljubici mojoj, izbavi, oslobodi ljubav njenu i pokaži pravi put kojim će uskoro krenuti.

Ne siluj situaciju!

Prestadoh da svetlim i sve utonu u mrak. Nestade i balske dvorane i veselih lica, utihnu muzika. Oči još ne mogu da otvorim. Neka hladnoća poče da se uvlači u moje telo.

...stig'o Zdravko Čolić!

Baš kada me prozvala sestra, zazvoni mi mobilni. Umesto diskretne jačine i melodije koju sam namestila, ču se glasan dečji glas: „Gde ste p..., stig’o Zdravko Čolić!“.

Pages