Slavica Šibalić

“Pedeset i neke” rođena u Aleksincu. Živi u Bajinoj Bašti. Piše kratke priče i pesme u prozi. Raspolaže bogatim životnim iskustvom i u pisanju je tematski raznovrsna, fokusirana i racionalna. Opise i stavove iznosi jasno, dosledno, tematski provokativno, do golih emocija koje pogađaju pravo u srž. Osećanja o sebi, drugima, događajima i viđenjima, iskazuje plastično, skoro do opipljivosti. Želi da ostavi trag. Slika za svoje zadovoljstvo.

Ovu priču sam pročitala pre možda dve i po decenije. Počela je da mu bude sumljiva. Odlazila je sve češće izmišljajući imena nekih novih, njemu nepoznatih prijateljica, a ni jednu staru nije pominjala. Na to ne bi možda ni obratio pažnju, da nije tako svakog dana po jednom obavezno, a u poslednje vreme i po dva puta odlazila u kupovinu iz koje se vraćala praznih ruku. A kupovala je, a to nije donosila kući.

Može da bude, ali i ne mora. Šta je onda sa našim željama, sa našom voljom? Da li smo mi krojači sudbine svoje? Krojači smo, ali nismo dobri krojači. Dat nam je material i date su nam makaze, ali nismo naučili krojenje.

Otključa vrata i neko pade na nju pomerajući je unazad, a onda je uzdiže u vazduh i poče da okreće.

Svake se sitnice seća, ali počelo je da ide mnogo daleko i duboko. A ona nije bila slobodna. Njemu je sloboda olakšavala situaciju. Živeo je sam, mogao je kako je hteo, a hteo je mnogo i bez kraja i tražio je još, još…

Ženska psiha radi na sasvim drugoj frekvenci u odnosu na mušku, samo je žena toliko mudra da impulse prilagođava, jer to čini život lakšim. Svaki mušarac koji misli da poznaje žene, promašio je temu.

Srce joj je pulsiralo i prenosilo damare kroz čitavo telo i udaralo jako. U ušima su odzvanjali tupi udarci.

Izađo ispod šatru i samo što ne pado u nesves. Sa triest mesta čuju se triest muzike!

Od početka nastanka sveta, to jest od velikog praska, vodi se borba dobra i zla.

Stigoh do Drine. Široka, punog dotoka iz elektrane, jakim tokom je udarala je u stubove mosta, cepala se zvučno oko stuba i opet iza njega spajala.

Devojka je sedela na ležaju u svojoj sobi i u rukama čvrsto držala punu plastičnu kesu. Svaki čas ustajala je i virila kroz prozor, zaklonjena najlon zavesom.

Pages