Slavica Šibalić

Rodila se u Aleksincu, a živi u Bajinoj Bašti. Nije književnik, u mladosti, za vreme školovanja, objavljivala pesme i priče u školskim novinama. Sada piše kratke priče. Oseća neodoljivu potrebu da svoja osećanja o sebi, drugima, događajima i viđenjima, iskaže, ali jasno, plastično, skoro do opipljivosti. Želi da ostavi trag. Raspolaže bogatim životnim iskustvom i u pisanju je tematski raznovrsna, fokusirana i racionalna. Opise i stavove iznosi jasno, dosledno, tematski provokativno, do golih emocije koje pogađaju pravo u srce, tj. srž. Realna je i trudi se da sliku koja zamenjuje hiljadu reči opiše upravo rečima, jer i jedno i drugo – i slika i reč – su dve vrste umetnosti koje se na svoje načine izražavaju, ali i dopunuju - jedna kistom i bojom, druga rečima i deskripcijom i pokušava da između njih postigne interakciju. Pored pisanja, bavi se i slikanjem za svoje zadovoljstvo.

Magla se uveliko digla, dan je dolazio sigurnim znacima, budile su se obale, psi su počeli da laju, a sa obeju obala dopirali su ljudski glasovi.

Ustade s klupice, opra ruke na grobljanskoj česmi, obrisa je pripremljenom maramicom. Crvendać je još uvek pevao.

I videla je, videla je, lepo je videla kako odlazi, kako se gasi, kako oči gube životni sjaj i na njih se navlači neka tanka mat senka i udaljava pogled od nje...

Probuđena iz takvog sna, nije imala ni trunku želje da se pomeri, da pusti taj zgužvani deo jorgana iz snažnog stiska nogu.

Pages