Slavica Šibalić

“Pedeset i neke” rođena u Aleksincu. Živi u Bajinoj Bašti. Piše kratke priče i pesme u prozi. Raspolaže bogatim životnim iskustvom i u pisanju je tematski raznovrsna, fokusirana i racionalna. Opise i stavove iznosi jasno, dosledno, tematski provokativno, do golih emocija koje pogađaju pravo u srž. Osećanja o sebi, drugima, događajima i viđenjima, iskazuje plastično, skoro do opipljivosti. Želi da ostavi trag. Slika za svoje zadovoljstvo.

Od početka nastanka sveta, to jest od velikog praska, vodi se borba dobra i zla.

Stigoh do Drine. Široka, punog dotoka iz elektrane, jakim tokom je udarala je u stubove mosta, cepala se zvučno oko stuba i opet iza njega spajala.

Devojka je sedela na ležaju u svojoj sobi i u rukama čvrsto držala punu plastičnu kesu. Svaki čas ustajala je i virila kroz prozor, zaklonjena najlon zavesom.

Primetila sam da mi više odgovara jutarnja molitva, jer me tokom celog dana podseća na moja stremljenja. I svest i podsvest su podređeni tome.

Sa klupe sam gledala vodenicu napravljenu od debelih dasaka premazanih uljem. I dalje radi, melje kukuruz u predivno projno brašno.

Gledala sam je sa osmehom. Ona mene ni za trenutak ne pogleda.

Prostorija odiše mirom, osećam se sigurnom. Sve miriše na mene – na čisto, provetreno i sveže oprano.

Slušala sam škripu brodskog poda i jasno čula korake koji bi se zaustavljali pored mene i iako pokrivena prekrivačem, čula sam disanje.

Upijala sam kišu muzike i reči i sve to sam jasno osećala kako mi ostavlja vidljivo-nevidljive tragove u duši, kao što ostavljaju tragove ove reči koje ispisujem.

Slep od suza i slep od mržnje i prema drugom i prema sebi, jedva se držao putića. Nikako da se na vidiku pokaže naselje baraka.

Pages