Slavica Šibalić

“Pedeset i neke” rođena u Aleksincu. Živi u Bajinoj Bašti. Piše kratke priče i pesme u prozi. Raspolaže bogatim životnim iskustvom i u pisanju je tematski raznovrsna, fokusirana i racionalna. Opise i stavove iznosi jasno, dosledno, tematski provokativno, do golih emocija koje pogađaju pravo u srž. Osećanja o sebi, drugima, događajima i viđenjima, iskazuje plastično, skoro do opipljivosti. Želi da ostavi trag. Slika za svoje zadovoljstvo.

Svake se sitnice seća, ali počelo je da ide mnogo daleko i duboko. A ona nije bila slobodna. Njemu je sloboda olakšavala situaciju. Živeo je sam, mogao je kako je hteo, a hteo je mnogo i bez kraja i tražio je još, još…

Ženska psiha radi na sasvim drugoj frekvenci u odnosu na mušku, samo je žena toliko mudra da impulse prilagođava, jer to čini život lakšim. Svaki mušarac koji misli da poznaje žene, promašio je temu.

Srce joj je pulsiralo i prenosilo damare kroz čitavo telo i udaralo jako. U ušima su odzvanjali tupi udarci.

Izađo ispod šatru i samo što ne pado u nesves. Sa triest mesta čuju se triest muzike!

Od početka nastanka sveta, to jest od velikog praska, vodi se borba dobra i zla.

Stigoh do Drine. Široka, punog dotoka iz elektrane, jakim tokom je udarala je u stubove mosta, cepala se zvučno oko stuba i opet iza njega spajala.

Devojka je sedela na ležaju u svojoj sobi i u rukama čvrsto držala punu plastičnu kesu. Svaki čas ustajala je i virila kroz prozor, zaklonjena najlon zavesom.

Primetila sam da mi više odgovara jutarnja molitva, jer me tokom celog dana podseća na moja stremljenja. I svest i podsvest su podređeni tome.

Sa klupe sam gledala vodenicu napravljenu od debelih dasaka premazanih uljem. I dalje radi, melje kukuruz u predivno projno brašno.

Gledala sam je sa osmehom. Ona mene ni za trenutak ne pogleda.

Pages