Vladimir Radovanović

Rođen 22. aprila 1964. u Čačku, završio Gimnaziju u Čačku, nisam završio istoriju. Radim u Pošti Srbije, oženjen, otac dve kćerke. Napisao sam dramski tekst Uspavanka 1992., zbirku  kratkih priča Nedovršeno 2016., zbirku kratkih priča Ples žene leptira 2018. Spremam fragmentarni roman Mesečeva ulica, kada još uvek  ne znam... Volim književnost Dostojevskog, Kafke i Sabata. Navijam za Crvenu Zvezdu, najbolja rok grupa su Rolingstonsi, a u pokojnoj Jugoslaviji Atomsko sklonište i Azra. Mrzim svaku zemaljsku vlast, a nisam anarhista.

Na nebu, prekrivenom zlatnim zracima pospanog sunca, u pravilnom nizu, u potpunom skladu plovili su oblaci skoro pravilnih neskladnih oblika.

Posmatrao je, uplašen, krajičkom oka, plašeći se sopstvene senke. Ne, nije smeo ući, samo je čuo da u njoj...

Polusvestan se budio iz još jednog košmara, teško je pokretao glavu, ukus gađenja, poraza, pijanstva, širio se sobom, kao smrad smeća…

Ispod oka neprimetno osmotri putnike u rasklimatanom autobusu koji se ko zna otkuda kretao, njih nekoliko, u polutami...

Velika senka stajala je naspram njega, a ostale u redu sa jedne i druge strane.

Vatre, ratovi, bolesti, tuge - sve se rodilo, umiralo i nanovo rađalo...

U pojedinim momentima tupog zurenja u jednu neodređenu, besmislenu tačku, potkradao bi se iskeženi osmeh zveri, koja je tek u naznakama ličila na nešto što bi se nazvalo ljudskim obličjem.

Можда је то био сан? Да, извесно је, јер је понирао у њега без моћи да се одупре.

I trajalo je trućanje i trajalo, ali se onda, da ne bude usamljen doktor policije, pojavio na ekranu keramičar, šef vojne hunte, da se zakune Gospodaru na vernost i da mu ulije sigurnost da će ga vojska braniti od svakog zla.

Osmehom i nevažnom pričom zahvali neznancu za veliku uslugu.

Pages