Zoran Petković

1) „Svaka vlast kvari, apsolutna vlast kvari apsolutno.“
2) „Svi političari su govna! Srećom, kotlić demokratije iznad WC šolje vlasti obezbeđuje da ne zabagre.“

- Mama, jel ono Vučić?
- Ne, sine, ono je bager.
- Ali, mama, deda kaže da Vučić pomera brda, a ona mašina baš, baš, pomera zemlju!

Da, dečija usta svašta kažu... Godinama je serija emisija „Kefalica“ rađena upravo u tom fazonu, sa ciljem da nam taj dečiji pogled na svet odraslih izazove osmeh. Na primer oni detinjasti odgovori na to kako se prave bebe: „Sramota me da kažem, jer je to jedan bezobrazan posao“. Ili: „Bebe se prave od rode ili kupusa, kako ko voli“.

Susret najpoznatijeg holivudskog gusara i najvećeg Kapetana Hobotnice bio bi najznačajniji događaj protekle nedelje, samo da živimo u nekoj normalnoj zemlji. Dobro de, znam! Ne kraže se „gusar“ nego „pirat“ i u normalnoj zemlji ne postoji sprega vlasti, proizvođača droge, policije, pravosuđa i medijske porote. Ustvari, normalne zemlje su prikraćene za mnogo toga što uspeva na ovim prostorima. Hobotnica, „La Piovra“, je bila prvenstveno italijanski specijalitet, međutim ovde je uveliko nadmašena.

Nepune 3 nedelje posle Kurtijevog landaranja suverenitetom Takozvanije, na laticama kosovskih božura ponovo vidimo ROSU. Vlažni vazduh sa Atlantika opet je doneo nepogode praćene grmljavinom, a osim grmljavine vatrenog oružja, grmljavina bombastih reči i potop vatrenih izjava sručio se na gudure Zapadnog Balkana. Čekaj, da li se to sprema novi Balkanski rat?

Aman, ljudi, u kakvoj zemlji to živimo?! U danu kada je umrlo preko 50 njenih građana udarna vest na vazelinskoj televiziji bilo je – otvaranje fabrike čokolade! Iste nedelje proglašena je velika pobeda: na „svetoj Srpskoj zemlji“, u „srcu Srbije“, državni simboli Srbije (poput „bezobraznih“ delova tela u pristojnoj štampi) biće cenzurisani nalepnicama! A u mesecu u kome je umrlo 1200 ljudi, sati i sati specijalnih emisija bili su posvećeni psovanju jedne majke umesto smrti njih više stotina!

Preseci, burazeru, pa podeli… Ne karte… narod!

U balkanskoj igraonici prestola, na zelenoj čoji (rusko-američkog) ruleta kockari u tuđe glave ponovo likuju. Čipovi su podeljeni, igra može da počne. A Kurti, Vučić, Vulin, Dodik ponovo licitiraju...

- E, bate, sećaš se ono letos kada je Grčki narod izašao na ulice i bunio se protiv požara i protivustavnih vatrogasnih mera?
- A?
- Uh, izvini, zeznuo sam se… Nije Grčka nego Francuska i nisu protivpožarne mere nego epidemiološke…

Ne znam zašto, ali nedavni događaji u (bliskoj nam) Crnoj Gori i (dalekobilo) Avganistanu me podsetiše na seriju „Igra prestola“. Znate ono mrčkanje bajki i perverzija, gde se u izmišljenim zemljama vladari malo igraju politike, malo erogenim zonama, a najviše glavama podanika. I mada su u Crnoj Gori krvna osveta, plemensko društvo i trampa stoke za nevestu odavno izumrli, odnos vladara i podanika ostao je isti – i tamo gde je goli ženski nos bezobrazni deo tela, i ovde gde je bezobrazluk vladara postao deo folklora.

Ono što ostaje je upravo mentalitet. Da, taj naš, srpski… Ako smo pre 600 godina išli na Kosovo ubeđeni da nam jedan Obilić garantuje zlato u vojničkom višeboju, ako smo pre 80 godina radije poslušno išli u Jasenovac nego buntovnički u šumu, i ako je za formiranje naše traktorske kolone u „Oluji“ bio presudan glas nekog lažnog Sarape na nacionalnoj frekvenciji radio Knina... Uh! Onda ispada da naš nacionalni mentalitet zahteva debelo štelovanje. Ili žestoki, novakovski trening.

Kako je klan koji diluje praškaste materije koje utiču na mozak narkomana postao glavni suparnik klanu koji diluje „opijum za mase“ o nepogrešivom, svemoćnom i nesmenjivom vođi?