Pesničko veče

Lepe žene prolaze kroz grad, posle tri-četiri minuta prolazim i ja, znači očigledno kasnim na pesničko veče, razbaškarili se oni pesnici, kao i diplomatski kor u poseti, oni sede napred, a pozadi gradska filijala; i kad su me videli na vratima, cimnuše se kao vakcinisani, onaj translater pita ima li leka protiv vas, u letu im odgovaram nema leka apoteka, ali vi ne pišete u ritmu i rimi; ne, odgovaram, ovde sam preko veze, kakve veze, visoke sam ja veze potegla da bih vama čitala večeras, potegla sam celu gradsku filijalu da bih svečano otvorila ovo veče; evo, pogledajte, imam u pesmi gromove, vučjake, mesečinu, trešnje, imam sve.

Filijala se tu umeša da se objasni sa korom da ne vredi raspravljati se sa mnom, a oni se tri puta pomirljivo nakriviše. Ali jedan stučnjak zapeo, neki veliki znalac, pa kaže ne može; a zašto, izbečih mu se, zato što ne pišete u datoj metrici, ali pišem 357, već počinjem da plačem, preturam po torbi da nađem maramice, ali ispade iz nje revolver onog opasnog teroriste (što sam mu otela kad sam ugovor potpisivala, jer sam se toliko bila iznervirala, posle plakao, vrištao, nisam htela da vratim; ja se sagnem da ga dohvatim,  kad nastupi tajac, posle prvog šoka počeše da se tresu i kriju glave rukama, translater se bacio na zemlju, mislim budala, a znalac čučnuo i sakrio, a gradska filijala, u pozadini, ustala, pogurili se, vidim spremaju se da uteknu iz sale, rekoh kuda ćete, oni se brzo vratiše na mesta, kako mašem onim pištoljem, tako svi dižu ruke u vis ili se kriju iza stolica, spuštajte ruke, rekoh, namestih osmeh, primakoh se mikrofonu, i počeh:

Dragi moji prijatelji i gosti, iz diplomatskog kora, velika mi je čast i zadovoljstvo, što ću ove godine otvoriti 28-o pesničko veče mojom pesmom „Kako neko nestaje u trešnjama“.

I počeh da čitam, mušica se ne čuje, niti translater prevodi, ali pred kraj pesme, neko komešanje po sali, pogledah malo bolje u mrak, kad ono gomila interventnih specijalaca sa mašinkama okrenutnim prema meni, Bože me oprosti, šta je ovo, ovaj jedan policajac naredi preko megafona da spustim pištolj na zemlju i da se udaljim odmah, kad malo bolje pogledah, kad ono Dečko iz Beograda, lično.

Spustih pištolj lagano, onako filmski, i udaljih se.

Ali, rekoh, nemojte, molim vas, ja sam spremila kao specijalno iznenađenje i jednu pesmu u rimi, evo poslušajte:

Ja sam luda,

Luda sam ja,

Luda, luda,

Ja ću da šiznem

Skoncentrisaše se i policajci i znalci na ove stihove, i iskoristih, da kažem, njihove moždane disperzije, na brzinu dohvatih pištolj i ispalih ceo šaržer u vazduh, razleteše se žute kuglice po sali, interventna jedinica u potpunom šoku, ovi iz kora svi popadaše u nesvest, filijala prilazi te ih poliva vodom, ja punim šaržer, jer i municiju sam zaplenila, sad pucam na sve strane, onaj sa megafonom viče ovde se tera šega sa interventnom jedinicom, svi ste uhapšeni, zovite pojačanje i marice, i u opštoj pometnji reših da pokupim žute kuglice za sledeću priliku i nekako neprimetno napustih salu i zapalih kući.

Sutra su već naslovne teme po novinama bile Diplomatski skandal, Pušteni na imunitet, Ludača na slobodi, U ime plastičnog pištolja i tako dalje.

A pesnički klub raspisao posle nekoliko dana konkurs, prijem novih članova, kažu nebitni ritam i rima, šifra Sloboda.

Danijela Ćuzović