Foto: 
Life-Of-Pix

Pupastovi pripravnici

Iznajmila brzo dva konja vrana, kočuju, kočijaša i lakeja, balsku haljinu, masku, lepezu, ovo poslednje sve u pozorištu, znači očigledno kasnim na maskenbal, da, da, ja sam grofica.

Divan je bio provod, ali vremena da se napričaš sa maskiranim društvom nikad dosta, da ne pričam kakav sam bila hit, šta ću sad, pet sati, da idem kući – ne isplati se, reših – pravo u fabriku.

Kočijom uletesmo u fabričko dvorište, prva šifta još nije počela, parkirasmo se, naredih: „Pokrite konje, dajte zobi!!!“

„A mi? Smrznućemo se!!!“ pitaju kočijš i lakej.

„Ma uđite u kočiju“, rekoh, „čekajte tu da završim projekte.“

Nema nikog iz prve šifte. Šta je ovo, kažem sebi i krenem da crtam kad, malo-pomalo, počinju da pristižu Pupastovi pripravnici i oni pre radnog vremena, mislim pacijenti. Rekoh: „Dobro jutro pripravnici, zar vi ne spavate u fabrici?“

A oni, to je posebna sorta, ljubimci Pupastog, produkti nekih vremena, robovi sistema, bez druga, drugarice, momka, devojke, ideje, ličnosti, bez kulture, užas jedan. Jedina strast tog sveta je da se šlihta Pupastom, da provodi u fabrici vikende i državne praznike, da radi danju, noću, da smešta ostalima (i međusobno, jer oni se najbolje tako takmiče) klipove pod točkove, sve u cilju dobijanja pečata.  

Ko nije na raspoloženju Pupastom, a ima i takvih, Bogu hvala, može da bude slobodan preko rampe. Biro za zapošljavanje se više ništa ne pita, pita se samo Pupasti.

Tako, uhvatili Pupastovu terminologiju, stil i manire, da liče na njega, fuj. Meni, kao bivšem šetaču i revolucionaru, ma, nemam šta da pričam, život mi se gadi.

Ublenuli u balsku haljinu i masku, zevaju kao blesavi, pitaju: „Što bi pa spavali u fabrici?“, nastavljam da crtam, kao usput dobacujem:„Ono, šta ja znam, u moje vreme su se u ovoj fabrici pripravnici dostojanstveno ponašali.“

Krajičkom oka ih posmatram, vidim unervozili se, jedan drugog odmeravaju, kome će da pripadne ta čast da prvi javi Pupastom najnovije vesti iz nesvesti.

Pupasti, koji najčešće dođe u fabriku oko šest uveče, sedi tu do devet, takođe uveče, pa sebi piše prekovremeno, može mu se, mašala,  onda ždere na račun upravnog odbora, posle noću ne spava, nego oko tri, četiri zove zaposlene i preti otkazima, pa se žali na nesanicu, potpuno neartikulisana ličnost, prijatelj svake vlasti, drugar svakog režima, dolete u fabriku sad, kao furija.

Poče odmah da mi se beči ova mustra bečka: „Otkud ovde konji vrani, po dvorištu razigrani, otkud ovde lakej i kočijaš, otkud ovakva haljina, lepeza i kočija, je li ovo bal pod maskama...?“

Rekoh: „Direktore, pustite me, molim vas da radim, uostalom, nađite u zakonu paragraf u kom piše kojim ću prevoznim sredstvom da dođem na posao, mogu da se spustim i balonom. I gde piše da haljina ne sme da bude balska?“

Mobilisa Pupasti sve pripravnike, pozva i pravnike u svoju kancelariju, podeli im službene glasnike, akta i zakone, da pretražuju ključne reči „balska haljina“, „konji vrani“ i „lakej i kočijaš“.

Iz fenomenoloških razloga i radi fenomenologije moga duha, priđem vratima kancelarije dotične budale da prisluškujem preumne razgovore. Jedni drugima potvrđuju: „Nema u zakonu takvog ograničenja“, „Ne vredi“, „Ništa o datim zabranama“, „Nema takvog slučaja“, onda Pupasti, kao rešen čovek, reče: „Ma treba pozvati ludnicu, da dođu sa ludačkom košuljom, sad ću da nazovem mog prijatelja, ministra zdravlja!!!“

Kad reče tu reč: „ministar zdravlja”, sledi mi se krv u žilama, bacih se od straha kroz prvi prozor, momentalno (sreća da se sve dešava u prizemlju), uvih se u neku ceradu i skočih na građu, da glumim vreću.

Kroz rupicu cerade posmatrala sam dražesna dešavanja, dolaze iz ludnice sa ludačkom košuljom, doktorskim torbicama i nosilima, ulaze u fabriku, shvataju da me nema, svi izlaze, Pupasti naređuje pripravnicima da se rasporede u trojke, da me traže po dvorištu, potpuna pomama, pripravnici u svom elementu, da li će biti takve sreće da njihova trojka otkrije moju poziciju, vrte se okolo, nema me nigde, po dvorištu blenu Pupasti, lekari, tehničari, svi me traže, ja živa nisam, ne dišem u ceradi, opet se skupljaju na zborno mesto. „Nema je“ govore, ovi iz hitne pomoći gube živac, pakuju se, odlaze, imaju oni toliko ludaka po gradu, Pupasti urla na pripravnike: „Niste u stanju jednu ludaču u balskoj haljini da nađete, sutra svi na disciplinsku komisiju!!!“

Besan, krenu prema parkingu i zateče kočijaša i lakeja ispred kočije. Nakloni mu se lakej, pa ga upita: „Treba li vam prevoz?” Zaprepasti se Pupasti, pa se i njima ubeči: „Ju, pa vi niste u ludnici?“

I dođe mi žao i ovih pripravnika, i onih koje je poslao preko rampe, i kočijaša, i lakeja, i mene mi dođe žao, i, pošto sam i ja, očigledno, postala neartikulisana ličnost, počeh da plačem tu, pod ceradom. Samo mi Pupastog i njegovog druga ministra ništa nije bilo žao.

Danijela Ćuzović

Komentari

Komentari