Reci, sestro...

 Ja, zaista, ne znam, da li je to zbog moje mašte, otvorenosti ili radoznalosti, ali, meni je svaki dan neko pozorište. Ja mu dođem kao direktor putujućeg pozorišta i to bez publike, nekako sam sama sebi i publika, pa zato i delim ova obično-neobična iskustva sa vama.

Došla sam na jednu veliku beogradsku pijacu, da potražim neki jevtiniji, a opet lep i kvalitetan brushalter, grudnjak za neupućene. Muke moje, treba naći veće brojeve, a, da je u boji, a, da se meni dopadne, a, da drži ovaj par moje ženstvenosti, da ne steže, da ne kipi salce...mnogo je tu odlučujućih faktora koji život znače. Pratila sam uputstva jedne prijateljice, koja ima tri broja manje grudi od mene, i već sam se skeptično nadala pronalaženju datog mi objekta, jer za nju je još jedan broj veći, značilo“ima ogromnih korpica“,“sigurno ćeš naći“ i td ... i  obično bih se razočarana vratila kući...

Nalazim da na određenoj tezgi ima ogroman izbor i već procenjujem da ću najzad naći te famozne futrole za moje „ubojite“grudi.

„Reci sestro, šta tražiš, pa ću ti ja pronaći šta tebi treba!? Imam od sviju brojeva...je l’ tražiš brushaltove?“

„Da, htela sam da pogledam...a je l’ imate ovakav u boji?“

„Imam, bre, sve!!! A, šta će tebi u boji? Ti si, bre, zrela žena, al’kako hoćeš“, posle dva preturanja po stvarima, i to jednom rukom, jer joj je druga bila zauzeta, naime jela je ogromnu pljeskavicu i to je tek zagrizla, ona samouvereno podiže plen,“Еvo, ovaj rozle i ovaj sivi imam, bele koliko hoćeš, a i crne...biraj!“

„Pa, ne znam,“neodlučno ću ja, jer vidim da veličina odgovara, ali boje mi se nisu dopale“pogledaću još...“

Ona me pogleda i kroz zube procedi “Kako hoćeš!“ i nastavi slatko da jede pljeskavicu, držeći je sada sa obe ruke. Počela sam hrabrije da vadim iz lepo naslagane gomile.

„Taj ti je mali, veruj mi...“reče sa punim ustima“ imam ja iskustva, poglej kolike su moje“ i jednim pokretom spusti majicu , ne bih li videla njeno bujno poprsje, kao da to nije vidljivo iz aviona.

„Pa, kako vi nađete tako veliki broj!?“ uzviknuh zaprepašćeno (grudi su joj bile duplo veće od mojih).

„Meni šiju, mila! Ha, ti si mislila da imaš velike grudi, e, pa znaj da su moje veće!“ reče ona takmičarski raspoložena. “Nego da ti pravo rečem, bolje je, bre, da ih imamo. Muškarci to vole. Da ti znaš ko sve kod mene dolazi i zašto! Ne možeš, bre, da poveruješ! Dođe tako lepa, mlada devojka, sve cakum-pakum, ma k’o iz izloga, pa kada mi reče da trpa sklupčane čarape u brushaltor da bi joj grudi izgledale veće, ja se prekrstih tri puta! Jadnica! Šta će joj to? Sada imaju ove sunđere, dodatke, kurce-palce, pa nabudži ih, ali čarape... A, vidiš li onog tamo, što palaca s jeziku, Mile, taj ti prodaje lažna dupeta!“ I tu je meni došlo da se prekrstim tri puta. Videvši da sam u neverici, počne još glasnije“Da, da, nemaju jadnice ni dupe, pa ga oblače, a, kuj’će ga znati šta je unutra, kao fol obučeš gaće, a ti nabaciš još i lažno dupe! Nego, pitam se ja, kada se ta žena skine, da l’ je taj jebe, s’ oproštenjem, mora da se iznenadi, jer video je nešto lepo upakovano, a kada je otvorio poklon, ono nešto drugo izripi, u stvari, ne izripi ništa...hi hi hi hi...“ smejala se ponosno svojoj mudrosti, ova draga, sad već musava žena. Kako je videla da sam izabrala dva komada i da imam nameru da ih kupim, hitro obrisa ruke o kecelju i pozva Mileta. Insistirala je da, bar, jedan probam, da se ne vraćam bezveze. Videlo se da joj je Mile bio desna ruka, jeste epizodna uloga u ovom komadu, ali jako bitna, naime, on je ženama olakšavao da što efikasnije probaju robu, pa bi pomagao pri zakopčavanju iste.  Da li treba da napomenem da sam kao žrtva bila crvena kao rak, a da se Mile oblizivao kao mačak kad ugleda džigericu i da je cela pijaca, čini mi se, klimala glavom da mi je veličina dobra?