Foto: 
Gerson Paes

Alfa i omega

Kao i svako drugo živo biće, čovek ne bira mesto i vreme svog rođenja. Samo se desi, a ako uzmemo u obzir činjenicu da je, među par milijardi takmičara, najbrže talasao repićem, može se smatrati srećnikom, što je dobio priliku da posle mraka, konačno ugleda svetlost na kraju tunela, iz kojeg je iskliznuo. Neki pametni kažu, da skoro isti scenario, svetlosti na kraju tunela, ima i u trenutku umiranja.

Prvih nekoliko meseci živi totalno parazitski, sisajući majku, mada postoji narodno verovanje da neki sisaju oca, pa se po odrastanju, odmeću u političare i nastavljaju da žive parazitski.

Detinjstvo provodi u učenju kroz igru sa roditeljima i bliskom okolinom. Upoznaje divan osećaj nagrade, ali i traumatičan osećaj sankcija, koji je po pravilu bolan. U zabavištu upoznaje druge vršnjake, sa kojima razmenjuje svoja novostečena iskustva, i spontano se uključuje u protestnu grupu, formiranu za nerviranje vaspitačice. Mnogo kasnije, spontano će se uključivati u protestne grupe, i defilovati ulicama, nezadovoljan svojom odlukom da odbije besplatni sendvič. Naravno, mnoga deca nemaju srećno detinjstvo, pa umesto igre sa vršnjacima, šmrljavi sede na nekom prometnom mestu, sa ispruženom rukom, nadajući se nekom gvozdenjaku od nekog, samarićanski raspoloženog prolaznika.

Polazak u osnovnu školu, doživljava kao novo iskustvo, sa nekim blagim osećajem ushićenja, a posle izvesnog vremena, kada shvati da mu se nameću nove obaveze, probudiće buntovnika u sebi i počeće da žali za detinjstvom. I žaliće do kraja svog života.

Ulazak u pubertet je, po mnogim stručnim analizama, svrstan u najgori deo života. Budi se novi osećaj, osećaj nepokolebljive zaljubljenosti i tu se definišu neka najbitnija životna opredeljenja. Neki će zauvek pamtiti boju mašnice ili šnale u devojačkoj kosi, a neki će svoje repate, uvek slati u neko sranje. U svakom slućaju, tvrdi stakleni klikeri biće zamenjeni drugim, mekšim klikerima. Probuđeni buntovnik će povećavati otpor prema svemu, tražeći negativu u svakoj pozitivi, i obrnuto, a pod pozitivnim ili negativnim uticajem okoline, odrediće smernice budućnosti.

Po završenom školovanju, zaposliće se, ako bude imao sreće, i zarađivaće za goli život. Posle izvesnog vremena, stvoriće uslove da formira sopstvenu porodicu, a motivisan porodicom, trudiće se da stvori što više. Dakle, radi što više možeš, a troši samo koliko ti je neophodno, što neverovatno liči na jednu od osnovnih ideja komunizma. Vremenom, na svet dolaze unuci i unuke, pa mu je životna motivacija u porastu. Vreme će neprimetno prolaziti pored njega, a kada mu najbliži potomci budu čestitali šezdeseti rođendan, shvatiće da mu do penzije fali još toliko, kao i pre deset godina. Godine čine svoje, pa ruke počinju da drhte, umesto naočara na nos stavlja par pepeljara, pa se dešava da bude oglašen kao radno nesposoban, a umesto penzije dobija otkaz. Tada, svoju životnu ušteđevinu daje državi, umesto svom potomstvu, kupujući još nekoliko nedostajućih godina staža. Ali, ima i onih koji će se truditi da što duže žive na roditeljskoj grbači. Ekstremni parazit je u stanju, da sveže umrlu majku stavi u zamrzivač na nakoliko meseci, da bi i dalje koristio njenu penziju. Srećom, to su veoma retki unikati.

Ako mu se posreći, pa dočeka penziju sa solidnim zdravljem, to mu je kao premija na lutriji, jer mnogi, na radost penzionog fonda, odlaze Bogu na istinu, pre nego u penziju. Penzionisan, ubija svoje preostalo vreme, zabavljajući svoje najmlađe potomstvo, odlazi na pecanje, i tako obezbeđuje solidan porodični ručak, ili nađe zanimaciju, vršeći neke sitne popravke po kući. Oni sa slabim zdravljem, čine veliku uslugu penzionom fondu, jer će potrošiti manje penzija, a i to penzija što dobiju, daće za skupe lekove, pa tako i farmaceuti imaju razloga za radost. Teško bolesni i nepokretni, samo su dodatni teret ostatku porodice. Bez obzira da li je voljen ili ne, posle nekog vremena ostatak porodice, ipak priželjkuje konačno rasterećenje. Naravno, to rasterećenje priželjkuje i pogrebna služba, ali i popa, koji će za sat vremena, primiti u goste, bar pedeset evrića.

Kako god bilo, posle penzionisanja čovek može da očekuje još samo jedan bitan događaj, a to je prestanak svih događaja, za njega. Nekome tuga, a nekome radost, jer nijedna sveća ne gori večno, a kada se ugasi, pojavljuje se svetlo na kraju tunela, i čovek odlazi u beskraj vremena i prostora. Slava mu. 

Komentari

Komentari