Beseda na prevrnutim gajbama od piva

Ispred seoske prodavnice, na prevrnutim gajbama od piva, sedela su trojica seoskih đilkoša. Ovi prvi vesnici proleća, ova tri lezileba, vrpoljili su se na pomenutim, neudobnim gajbama i vodili su obične, nedomaćinske razgovore. E, sada bih ja kao autor ove priče trebao da kumujem svojim junacima budući da je nekako šturo da ih nazovem "Lice A", "Lice B" , "Lice C". Umesto toga nazvaću ih Aki, Baki i Caki. Nije da sam se previše potrudio, priznajem, neki će reći da im imena zvuče nekako građanski, ali kao što rekoh ja sam autor i može mi se da ih nazovem kako ja hoću.
-Jeste li čuli vas dvojica....e glupog li pitanja. Pa naravno da ste čuli. Vas dvojica uvek sve znate budući da ste najveće seoske opajdare,- reče Aki posle povećeg gutljaja piva.
-Uuuu, pazi, a to nam to kaže?  Aki koji po ceo bogovetni dan sedi ovde ispred prodavnice i vodi abrove,- uzvrati Baki.
-Dosta bre! - uključi se i Caki, hoću da čujem šta je to bilo?
-Ovaj mali Raša, Zumbetov, ostala mu devojka trudna i zapretila mu da neće ni da vidi dete ako misli da je dovede ovde. Hoće gospođa u grad da živi. Ne sviđa joj se selo. I ovaj, šta će mučenik, pokupio prnje i ode za njom. Eno ga Zumbe jadan, čupa kosu sa glave, Osta mu prazna kuća, 
-Auuu...šta ti je žensko!- gotovo u glas rekoše Baki i Caki.
-Ma znate kakav je mali Raša, sve kako mu se zapovedi. Čovek koji nema svoje ja. Ima ta da ga vrti oko malog prsta do sudnjeg dana, zaključi na kraju Aki.
-Šteta za onakvu kuću. Zumbe bre bio dobar majstor. Sve što je stekao u kuću je uložio a čemu sve to sada?- upita, nekako setno, Baki.
-Ko bio dobar majstor?! Fušeraj do fušeraja! Silan narod ojadio!- povika vidno iznerviran Caki.
-To jeste.- nastavi Aki - Dobar je on čovek, ali brate, nikakav majstor nije bio.
-Ne da je bio loš majstor, nego je mnogo ljudi ojadio! Udario cenu, a ništa valjano nije uradio! Nije ni čudo što mu je kuća opustela! Kleo ga narod na sva usta! - nastavlja Caki ništa manje glasno.
-Pa šta onda da kaže onaj Zumbetov brat? Jocko? Onaj svima ostao dužan. Pozajmljivao pare od koga nije i pobegao preko granice. Letos došao ovde sa nekim skupim kolima, kao nikog ne poznaje. Ološ!- na Jociku se sada okomio Baki.
-Puuu šljam!- reče Aki, pa otpi poveći gutljaj.
-Kada vas trojica mislite da platite ova dugovanja?! - na scenu je stupio vlasnik prodavnice, Daki (složili smo se da je bezvezno da ga nazovem "Lice D").
-Ja ću imati pare do petka sigurno?- gotovo samouvereno reče Aki.
-I ja bih trebao tada da ih imam.- reče Baki.
-Do nedelje sigurno.- reče Caki.
-To ste rekli i prošle nedelje. Stvarno više nema smisla. Vi nemate ni ženu ni decu da izdržavate, a ja imam i to troje. Tebe je, Caki, otac isterao iz kuće pa ne moraš ni o njemu da vodiš računa. Ja o ovom mom moram. A bolestan je i ja plaćam lečenje. Popite to što imate i štura. Možete da se vratiti, ali sa parama!- pošto je objavio šta je imao Daki je napustio pozornicu isto tako brzo kao što je na nju i stupio.
-E, kakvo je to đubre.- reče Aki.
-Veliko.- nastavi Baki,- Oženio se miradžikom iz sela, pa sad u kući ne sme ni da progovori, a ovde se na nas istresa.
-E, jeste li čuli za ovog njegovog srednjeg, samo ćutite, ovo vama pričam. - započinje priču od poverenja Caki kojeg je, kako smo maločas saznali, otac isterao iz kuće.