Egzistencija

- Gospodo, molim vas, dajmo se smiriti i organizovati! Molim vas!

Stariji gospodin u grombi kaputu uze rukom u rukavicama sa sečenim vrhovima komad drveta i lupi nekoliko puta u prevrnutu plastičnu gajbu.

- Kolega Hadži-Iliću, molim vas. Prekinite sa tim i pridružite se panelu. Samo na vas čekamo.

- Lako je vama, gospodine predsedavajući, kad vi izađete pred publiku sa vašim Vivaldijem i za pola sata sviranja zaradite više nego ja za pola godine.

- Hadži-Iliću, nemojte tako. Znam da se tako čini, ali sam ja Vivaldija poslednji put izveo u Kolarcu još pre dvadeset godina. A sada, ako me pozovu u Skadarliju, srećan sam kao kad sam diplomirao na Lenjingradskom konzervatorijumu.

- Hajde, da počinjemo - javi se tananim glasom čičica uvijen u neko prastaro ambasador ćebe. - Još malo pa će i poslednji autobus da vozi u garažu, a na ovoj hladnoći najbolje se zgrejem u kotlarnici autobuske stanice.

- Eto, nekome je život majka, a nekome maćeha - poče da se jada profesor Hadži-Ilić, tarući ruke o zamašćenu zimsku jaknu.

- Dakle, da počnemo - nakašlja se važno profesor Stepanov, violinista u penziji. Otvaram ovu panel - diskusiju ...

- Neće moći! - zabrunda iz mračnog ugla krupan čovek.

- Zašto, uvaženi kolega Samuilov? - začudi se profesor slavistike Konstantinović i bolje se uvi u ćebe.

- Zato, drage moje kolege - poče profesor nuklearne fizike i bivši direktor Instituta - što je onaj krmeljivi Klaus ponovo odsutan.

- Pa gde je naš arhitekta, znameniti graditelj mostova? - ne bez ironije u glasu priupita predsedavajući.

- Otišao je da obiđe svoje čedo na Savi - takođe ironično odvrati Samuilov.

- Džabe ih sada obilazi, sad je kasno. Kada su mu svi govorili da gradi betonske mostove, on je insistirao da gradi čelične jer su "tako laki, prozračni, kao paukova mreža". Eto mu sad mreže kad kroz nju duva košava kao da si na Ušću, ne može čovek da spava ispod njih, sve kartone otera u Resnik.

- Ma, neka ga, imamo kvorum, prenećemo mu zaključke sa panela, pa neka se složi sa njima ili ne, njegova je odluka - poče da požuruje profesor Stepanov uvijajući se u kaput.

- Gospodo, okupili smo se ovde da protestujemo u ime mnoštva beskućnika sa akademskim zvanjem jer, složićete se, dogorelo je do noktiju. Prošle su decenije od uspostavljanja višepartijskog sistema...

- Dajte, kolega, skratite, ne mora biti simfonija od predavanja, gledajte da bude kamerni končerto - javi se Konstantinović iz ćebeta. - To da smo mi osramoćeni i degradirani i da smo ostali na ulici, vidimo i znamo i sami. Da su nas istisle silikonske pevačice i njihovi obožavaoci i mentori iz politike znaju i vrapci sa grane. Da nas je pogodio gorki usud da kao Odisej lutamo od kontejnera do kontejnera...

- Evo ga i ovaj pesnik! Šta je sa vama? Dajte kratko i jasno, racionalno! Lepo sam ja govorio da ne treba umetnike birati za predsednike stručnih tela - negoduje u basu fizičar.

- Pa što vi niste prihvatili da budete?- zajedljivo upita Stepanov.

- Hajdemo, da radimo - pomirljivo reče Hadži-Ilić, profesor prava. Svako ima pravo glasa u demokratskom društvu. Mada, nije uvek pametno koristiti ga.

- Dobro, da skratimo. Upućujemo apel nadležnim institucijama da se podstakne ekonomski prosperitet ovog naroda, jer samo tako će i nama, kulturnim, naučnim i javnim delatnicima, biti bolje. Dok je bilo srpskih kafana i restorana, bilo je i većeg izbora hrane u kontejnerima. Dok su radili "Orač", " Masni panj" i " Poslednja šansa", mi nismo brinuli za egzistenciju. A danas, kada otvaraju japanske, minimalističke i druge fensi...

- Molim vas, uvaženi kolega, bez tuđica i kalkova, alergičan sam na njih - poče da protestuje slavista.

- Oprostite. Dakle, od kad se jedu ove alge, travke i tofu, mi smo večito gladni. Spali smo na to da molimo pekare da nam iz izloga daju eksponate, što priznaćete, i nije dobro za naš ugled.

- A i stomak - s tugom primeti fizičar Samuilov.

- Na dalje, protivimo se ukopavanju kontejnera u zemlju, jer niti smo mi članovi podzemlja pa da svoj posao obavljamo pod zemljom, niti smo navikli da klečimo pred svakakvim otpacima.

- Da smo znali da kleknemo pred onim otpacima od političara, ne bismo bili ovde - promrmlja Hadži-Ilić.

- Napomenite i da se zadrže Kinezi, jer se njihova roba toliko brzo kvarila i bacala da smo komotno mogli da trgujemo rezervnim delovima neispravnih lutki, satova upaljača i lampi - javi se ponovo Samuilov.

- Sve je to uredno zapisano - važno reče predsedavajući Stepanov. - I na kraju, molimo nadležne da ne opravljaju toplovode toliko ažurno jer, za Boga miloga, gde ćemo se zagrejati i oprati na ovoj ciči zimi?

- Tako je! - potvrdiše i ostali.

- I da zaključimo...

- Oprostite, javi se glas iz mraka i među njih stupi suvonjavi pogrbljeni starac.

- O, kolega Klaus, stigli ste?!

- Da, stigao sam, reče arhitekta i iz vojničke maskirne vetrovke izvuče hleb i flašu rakije.

- Ženim se!

- Šta-a-a!- zaprepastiše se ostali.

- Tako je. Uzeo sam Dobrilu, mlekarku iz Malog Mokrog Luga, za ženu. Venčali smo se danas u opštini. Od večeras spavam u suvom i na toplom.

- Neka je sa srećom! Čestitamo! Vivat!

- Hvala, hvala, kolege! Kad već ne primam nacionalnu penziju, mušću koze i siriti. Ne brinite, neću vas zaboraviti. Donosiću vam ponekad sira i surutke. Neću zaboraviti šta ste učinili za naše društvo i državu u celini. Pozdrav!

Dejan Andrejić