Foto: 
Viktorija Sorocshinski

Geneza

Jednostavna hromozomska struktura uprošćenog lanca DNK ukazivala je na primitivno biće. Kostur se, najvećim delom, sastojao od mekog kalcijuma. Preko njega rastezala se elastična, nežna membrana koja je štitila i držala na okupu organe za varenje, disanje i hormonalno lučenje. Po hormonalnoj analizi, ovde se radilo o jednopolnom biću, nesposobnom za samoreprodukciju. Na vrhu telesne strukture nalazila se velika, obla kalcijumska lopta sa dva otvora i pomičnim donjim delom. Unutar nje bila je usađena želatinasta masa prožeta neuronima koji su emitovali slab elektricitet. Iz otvora, vezani za želatinastu masu, izlazili su organski optički kablovi na čijim krajevima su se nalazila sočiva i verovatno su služila za neku vrstu vizuelnog poimanja okoline. Pomična polukružna struktura idealno se sastavljala sa pomičnom gornjom, a obilovala je jakim, tupim i oštrim kalcijumskim izraštajima, služila je za mehaničku  obradu nutritivnih komada ka prolazu u digestivni trakt. Iz toga se, dalje, zaključilo da se biće hranilo čvrstom hranom. Bilo je lako replicirati ga u celosti iz samo nekoliko ćelija mekog tkiva nađenih u ledu mrtve planete. Proučavajući drugi, još prostiji lanac DNK, iskopan na istoj lokaciji, saznali su i to da je prvo biće bilo superiornije inteligencije, ali daleko slabije telesne konstitucije od drugog.

Nešto ju je podizalo iz mrtvog crnila, neka sila upravljala je njenom voljom. Obuze je svest o sebi i nekoliko slika iz duboke podsvesti projuri joj kroz dezorijentisani um. Naglo otvori oči i udahnu nagonski, a pluća joj se ispuniše tečnošću. Na čas oseti kako se davi. Zalupa rukama po staklu u pokušaju da ga razbije, a onda shvati da se tečnost diše i opusti se, mlitavo plutajući. Ko je? Gde je? Da li je živa? Prodorno zelenim očima zagleda se kroz akvarijum. Oko nje užurbano su letela velika stvorenja nalik pticama, a bestelesna, krilata, isijavala su jaku svetlost. Nekoliko njih se usresredilo na nju pogledom bez očiju. Osetila je neopisiv strah i pritisnula je dlanove o staklo bezglasno izgovarajući reči koje su joj se formirale u praznom umu. Onda se cela prostorija okrete i ona izlete iz vode u belinu. Dok je povraćala ostatke tečnosti, telo joj se treslo od grozne hladnoće i praznine u kojoj se našlo. Iz usta, koja nikada nisu progovorila, ote joj se grozan, zaglušujući krik. Odbijao se o zidove bez boje i kružio kao duh. Sklupčala se na mokrom podu pokušavajući da se sabere. Osetila je glad. Tek tada je shvatila da je živa. Podigla se na nesigurne noge i stresla tešku, vatreno crvenu kosu. Prešla je polako rukama preko tela i setila se. Ona je žena. Potiče iz slavne loze ratnika. Odrasla je na zelenim brdima koja su okruživala planinsko jezero, duboko i puno ribe. Imala je braću. Imala je oca. Počeli su da je spremaju za udaju. Imala je svog psa-vuka. Sa njim je pobegla od kuće. Nije želela da je daju, čuvala je svoju slobodu. Setila se svega. Setila se momenta kada je, uvijena u toplo krzno svog psa, zaspala na obronku planine. A onda se nebo zapalilo i više ih nije bilo.

Zgrožena odsustvom boja u praznini oko sebe, ujela se za prst i pustila je crvene kapi da padnu na glatku površinu poda. Onda je, lakim pokretima prstiju i šaka, počela da slika pejzaže svog sveta i nasmejana lica ljudi koji su je voleli. Zapevala je glasno, meko, terajući suze koje su čekale u uglovima očiju.

Da li ovo biće pokušava da komunicira sa sebi nepoznatim entitetima? Zaključili su da sam čin samopovređivanja dokazuje njihovu teoriju o primitivnom umu, ali upotreba sopstvenih sokova za stvaranje nečega vizuelno ugodnog, to još nisu mogli naučno objasniti. O ovim bićima nije se znalo ništa, retka anomalija. Zbog toga su se odlučili za još jedan eksperiment. Interakcija između slabog, ali intelektualno superiornijeg i jačeg, ali umno inferiornijeg mogla je da im objasni nešto, takođe je mogla da dovede do gubitka jednog ili oba klona. Mali rizik, lako su mogli reprodukovati oba.

Hitro se uspravila kada je čula šišteći zvuk iza sebe. Jedna pokretna ploča se podigla i u prostor je polako i nesigurno ušetao veliki, sivi vuk. Onjušio je vazduh, a onda hrabrije zakoračio u belinu. Podigao je glavu kada je osetio prisustvo još nekoga u prostoru. Zarežao je iz dubine snažnih grudi, zubi su mu se iskezili, a lice pretvorilo u grimasu. Stajala je u neverici, ljubav joj probi srce, a oči joj zaigraše: ”Seti me se, Meseče!”, viknu i nežno mu ponudi otvorene dlanove. On zastade, onjuši poznati miris i skoči. Prednjim šapama nasloni joj se na ramena. Hrapavim jezikom oliza joj lice, a onda zajedno padoše u radostan zagljaj. Stezala ga je očajno, iz sve snage, ljubila mu je mokru njušku, nije se stidela suza koje su joj pokuljale i razlile mu se po krznu. Dok je ushićeno trčkao oko nje, postojala je samo za taj trenutak i glasno se smejala.

Ova bića su posedovala izuzetno ćelijsko pamćenje, stoga, odbaciše teoriju o maloj mogućnosti inteligentnog rasuđivanja. Bića su, takođe, posedovala neku vrstu međusobne telepatske veze sa kojom se do tada nisu susreli. Ta veza se nije uklapala u naučne standarde, zbog svoje izuzetnosti i jačine predstavljala je izazov čak i za njih, Sejače. Takvu vrstu vredelo je zasejati ponovo i posmatrati.

Na pogodnu planet spustili su prvo kapsulu sa Evom. Na njihovom jeziku ova reč je označavala broj jedan. Ona je mirno spavala. Biće nazvano Adam, broj dva, neprestano je udaralo o providne zidove kapsule pokušavajući da dođe do bića nazvanog Eva. Kasnije će, pažljivom reprodukcijom, selekcijom i mešanjem ovih gena, napraviti različite varijacije. Sejaće ih u određenim intervalima. Nastaviće intenzivno posmatranje i posećivanje ove planete sve dok ne objasne tu konekciju koju nazvaše - emocija.

Komentari

Komentari