Hijena

Zamišljeno i čeznjivo hijena, se prisećala ne tako davne prošlosti. Nikako joj iz  glave  nisu  izlazili predivni prizori pređašnjeg  vremena sreće dok je bila u  prvom redu iza svinja  kada se često i bogato  gostila  strvinareći. Sećala se i onog veličanstvenog trenutka kada je vrhovni nerast posetio šumu na vodi i baš njoj lično, ukazao čast kakvu, pa dva puta joj je blagonaklono groknuo, stavljajući joj do znanja da mu je baš simpaticna, dok je ona ponizno lizala papke…

To  su  bila  vremena  sreće, kada je upoznala sve značajne životinje betonske šume, baš sve i slinavog hrčka, i slona molera, keramičara jazavca i najboljeg i najlepšeg komandanta, velikog  pavijana, neustrašivog ratnika koji je na nju ostavio silan utisak, baš kao i žvalavi nerast.

Sa tugom u očima, skoro da joj i suze potekoše, sećala se i ružičastog pleas sa bivšim krkljavim jazavcem, koji je neumorno špartao po nerastiji, otvarajuci biroe za komunikaciju, baš kao i  šumske zadruge. Ali svakoj sreći dođe i kraj. Tada, tog nesrećnog trenutka, ona je kao vojnik napredne šumske grupe morala  dalje, po zadatku grupe, dalje što dublje po velikoj šumi da širi ideje. Odrediše je za komesarku, za idejni rad i pravac jugozapadne hrastove šume, u srce pobune nepoćudnih magaraca, da svojim radom kao prethodnica zaustavi pobunu, da spreči laži o velikom nerastu. Zadatak se mora izvršiti, nema ali, nema ni mladunaca, ni mužjaka, ona je vojnik i nisu nju tek tako odabrali, ona je prava za to, jer ona je hijena, pustinjska hijena sa bliskoistočnih maslinjaka, stigla u dugim kolonama koje su pohodile šumski put.

Za takav veliki i značajan zadatak dodeljen joj je najbolji učitelj, poznati analitičar i najpoznatiji šumski teoretičar, orangutan zubatović iz svetskošumskih poznatih novina "Ž(b)ir". Danima je hijena pažljivo slušala sve moguće teorije, jer ozbiljnost situacije u jugozapadnoj šumi, nalagala je univerzitetski mukotrpan rad, s vremena na vreme u pomoć su pristizali i tetreb, kao i olinjali  jajcov,  dva istaknuta teoretičara, bivši medijatori fonda za otvorenu šumu.

Najzad, probudi se hijena iz polusna, pa ona je tu u jugozapadnoj šumi, ali još nespremna da se suoči sa pobunjenicima. Dani prolaze, ali njoj nikako da se pruži prilika da iskaže svoj raskoš, da  iznese vatrenu teoriju i da pokoleba zaverenike.

Tiho, hijenski šunjajuci se, priđe odbegloj kravi, osmehujući  se pokuša da je odobrovolji, ali avaj, krava odmahnu repom i ode… Ode u pravcu koze i ovce, da sa njima prošeta livadom koja se  dodirivala sa šumom kod vode, ne hajući za nju... "Još jedan neuspeh", pomisli hijena kezeći se i  seti žal što je još jedan neuspeh doživela. Ne, nije morala pogledati svoje lice, znala je da bi videla  bolnu grimasu u bilo kom ogledalu. Osećala je specificnu bol, hijensku bol… Ipak i njoj se smilovala sudbina, tumarajući danima konacno pronađe verne sledbenice, kvočku i matoru gusku koja je upečatljiva bila, nije bilo gluplje od nje, a sujetnije živinke, no šta je tu je, dovoljno, njih tri, da plan može početi da se ostvaruje.

U svoj brizi i hijenskom razmišljanju, kao dar sa neba, dopre do nje vest da će uskoro preći da radi sa starijim magarcem, nepoćudnim i teškim magarcem, koji je uporno, godinama vodio svoj   lični rat sa gospodarima koji su se smenjivali u jugozapadnoj šumi. Pomisli da je sad trenutak da na pleća obori simbol pobune, da uguši svaku kritiku i da, najzad, ponosno može, preko kreštave  vrane, da pošalje lepe vesti.

Nije udarala direktno,  već sitnim hijenskim provokacijama pokušavala je da izazove magarčevu burnu reakciju, trabunjala mu je o šumskim antenama, nije urodilo plodom, o besmislenosti pobune,  jer zahvaljujući nerastu mi idemo napred, ni to nije  uspelo. Ama baš nista, mrmljala je, trabunjala, fekalisala, groktala, ali  ništa, sve je bila i ništa nije postala. Dani, meseci su leteli,  najzad krenu u histericno kreštanje,besna kidisala je piskavim kreštanjem, mrmljanjem i histerijom pustinje, ali gle, dogodi se nešto nepredviđeno, baš u trenutku kada je pomislila da je stigao trenutak, da je uspeh tu kao dar, magarac podiže rep i snažno ispusti gasove.  Toliko snažno, da hijena odlete do javne šumske septičke jame, a smrad se zalepi po njoj.

Sva umrljana od izmeta, ponižena, ona ustade. Ni njen hijenski ponos, koji nije imala, nije izdržao. Nestala je poput vetra hrastovih šuma.

Vratimo se na početak. Tužno naslonjena, hijena se čežnjivo sećala, od zvezda, koje su joj bile na  dohvat njuške, a sada u šumskom klozetskom preduzeću kloaka, sa gomiom izmeta, bez nade…

Osećala je prezir svih životinja, podsmeh koji se slivao sa  njihovih njuški kada bi prolazili kraj nje. Kažu da više nije bila ni hijena, kažu da su je ismevajući nazivali tvor, ne znam koliko je to tačno. Samo su dopirali glasovi da šumski komitet sprema pomilovanje, nadala se da će dobiti još jednu, makar i poslednju šansu.

Čeznjivo je gledala u veliku sliku Vrhovnog Nerasta, u sebi se zaklinjala, osvetiće se magarcu, samo ako joj još jednom pruže priliku…