Hladnokrvno ubistvo

Nož joj je bio težak, čvrsto ga je držala u jednoj ruci dok je drugom lagano pridržavala žrtvu, odlučna u nameri da je raspori. Bila je nesnosna vrućina, a trebalo je to uraditi, zariti nož dok se žrtva nije ni opirala jer, svakako, nije mogla da zna šta će joj se desiti. Ubici je bilo svejedno. Možda bi joj bilo i lakše da oseti neki pokret, neku nameru da se brani, onda bi joj bilo slađe da je ubije. Žena zamahnu! Čuo se reski zvuk oštrice koji je utonuo u hladno, skoro nepomično telo, sve do srca. Jednim odlučnim pokretom rasporila ju je na pola. To se zove dobar potez! A i nož je oštar! Pa, kad ubijaš treba to da učiniš kao profesionalac, pomisli ubica, dok je sledećim potezom sekla njeno srce. Da, sad razumem tu ljubav prema noževima, dobrim, teškim i dobro naoštrenim! Nema greške, samo ti još treba mozak samuraja, dakle, preciznost, koncentracija, fokus i smrt je skoro bezbolna. Šteta što ne volim noževe! Možda bih mogla da budem profesionalni ubica, razmišljala je žena, niko ne bi posumnjao u mene, tako obična, neupadljiva, a hladnokrvna profesionalka! Nikita! E, jebi ga, šteta što i ne volim, uopšte, bilo šta da ubijam, od bubamare do komarca, a i šire! Nema veze, mogu bar da maštam. Ubaci parče srca u usta. Kakvo uživanje! Poješće je do koske! Slatka tečnost joj je sladila dušu. Bože, da li te iko voli kao ja?!

“Ej, Jadranka! Meni ostavi pola srca, nemoj sve da pojedeš! A? Slatka je, ja je birao! Hteo Ciga da mi uvali neku drugu, al’ za malo! Rekoh mu hoću baš ovu lubenicu! Znam ja da osetim koja je dobra!”