Kad mačke nema miševi kolo vode

Rano jutro. Nije vazno koji je dan. To je svakako dan za Lenju Mačku. Gospodin Vredni Mačak ustaje rano. Njegova Ranoranilac Gospodja Majka već visi na prozoru nervozna jer sin kasni na pijacu celi jedan minut. Snaju Lenju Mačku ona gleda popreko i s prezrenjem. Trudi se, ali ne ume da sakrije pomenute emocije. Mali Mačkići spavaju. Posle idu da se čvare na suncu pored reke. Prvo će da se omaste burekom što će Vredni Mačak doneti. Lenja Mačka ispija svoju belu kafu i čavrlja nesto s frendovima preko mesingera. Izbacila je mali nokat i kucka. Povremeno se smeška. Vredni Mačak zuri da popije kafu s Majkom. S Mačkom ne pije kafu. Samo u izuzetnim prilikama. Izuzetnosti je malo u životu jedne Mačke. Ta kafa ne spada u to. Lenja Mačka voli svoj mir i svoju samoću. Ona voli svoju usamljenu kafu i tužnu njušku. Ponekad, tako setna i umorna od dana koji se vrte kao začarani, uvek isti, ona napiše ljubavnu pesmu jednom sasvim desetom mačku u kog je potajno zaljubljena. Taj mačak to ne zaslužuje, ali ona to učini sebe radi, sve u nadi da makar ona zaslužuje da piše o ljubavi koju nema. Nekad joj omakne suza. Uvek padne na jedno te isto slovo. To slovo je prvo slovo njegovog imena. A on se zove Sreća Nedostižna.

Posle i slovo S zaboravi kako se zove tako umrljano suzama i počne sebe, u bunilu, da zove Samo Reč, Samo Reč, Samo Reč.
Mački nije jasno zašto se bar neko od njih ne zove Ljubav. Čak je i dan samo Glupa Nedelja i ništa više.

Radojka Rea Sartori