Kako sam proveo letnji raspust

Leto je po mom mišljenju najlepše godišnje doba i zato mu se uvek radujem. Sunce nam tada širokogrudo daruje svoje tople zrake, slobodno vreme provodim sa prijateljima.... ja zaista ovo ne mogu. Ovo je, ako se dobro sećam, peta godina zaredom da istom rečenicom započinjem odgovor na ovo iritantno pitanje. Svake godine se nadam da će se štrajk upozorenja najavljen od prosvetnih radnika radikalizovati i da ću se u školsku klupu u najboljem slučaju vratiti negde u decembru. Tada bi bilo besmisleno uopšte davati ovu temu za pisanje, mada me ni to ne bi začudilo, ali bih bar mogao da se vadim na loše pamćenje. Ono što mi pada teže od pisanja ovog sastava jeste čitanje tog istog sastava pred odeljenjem. Ono što mi najteže pada jeste kada pripadnici tog istog odeljenja čitaju svoje sastave.
Krenuću redom, izašao sam krajem juna odavde, tog dana su učenici cepali knjige, a ja to nisam smeo da uradim budući da imam mlađeg brata kojem te iste knjige trebaju. Realno, on iz njih učiti neće, ali to je već problem mojih roditelja. S obzirom da u dvosobnom stanu živimo nas petoro i da je gužva u stanu za vreme letnjeg raspusta veća neko inače, moja majka je već na Vidovdan počela da proklinje i letnji raspust i mali stan i dan kada se udala. Otac je govorio tada da stan nije mali već da nas je mnogo u njemu, ali da „kuća nije tesna kad čeljad nisu besna“, što je dodatno izazivalo moju majku.
Napolju je, kao što se sećate, bilo pakleno vruće, karte za bazen su bile pakleno skupe, pa smo morali da se stacioniramo unutar zamračenog stana. Iako nas je petoro u stanu ipak je poslednje dve godine manja galama u njemu, budući da nas je baba napustila, što bi strina rekla:“Prepuklo je srce sirotici“. Da objasnim, stric je pre par godina pokrenuo neki poslovni projekat, pa su se moj otac i stric dogovorili da prodaju porodičnu kuću na selu, sa sve imanjem, ne bi li se taj projekat nekako isfinansirao. Iako je moja majka bila apsolutno protiv ideje da se moj otac uopšte upliće u te stvari mog strica, on je nije poslušao pa je odlučio da bude jedan od investitora. Tom odlukom je navukao sebi na vrat doživotno zvocanje. Sa druge strane, strina diretkno optužuje mog strica i oca da su ubili moju babu a moja majka bi u bradu prokomentarisala:“Lako je tebi da kukaš za svekrvom kad sam ja sa njom živela pod istim krovom.“ Poslovni projekat je doživeo apsolutni fijasko, a jedini njegov rezultat je utučeni deda udovac pred televizijskim ekranom, a ja i brat više nemamo ni selo gde bi eventualno mogli da provedemo neki deo letnjeg raspusta.
Kako deda nije zainteresovan ni za šta drugo, na televiziji, sem za vesti, primetio sam da smo nakon par dana počeli da hodamo stanom kao hipnotisani. U početku, dok smo se privikavali, bilo je poprilično napeto, svi smo bili razdražljivi, ali smo nakon par dana konstantnog slušanja vesti počeli da vedrije gledamo u budućnost i da sa ushićenjem čekamo porast plata i masovni dolazak stranih investitota. Jedini koji je zaposlen u kući je moj otac, pogodilo se da je i on tada bio na godišnjem odmoru, a reklo bi se da su vesti najviše uticale na njega. Posle par dana koje je proveo zatočen u stanu sa nama, dedom i vestima, počeo je konstantno da računa šta će sve uraditi sa najavljenim povećanjem plate, da je na kraju došao do toga da planira da kupi veći stan u kojem će svako imati svoju sobu. Jezivo.
Da bih, koliko-toliko, izašao normalan iz novonastale situacije, odlučio sam da potražim neki sezonski posao. Kod nekog privatnog sladoledžije sam pronašao utočište i dogovorili smo se da kod njega radim narednih mesec dana, a da ću novac dobiti iz dva dela, prvi nakon petnaest dana. E, kada su se konašno prošao taj period i kada sam trebao da uzmem prvi deo svoje plate, sladoledžija me je optužio da je promet naglo pao, da sam nezainteresovan za posao, da stalno čukam u svoj telefon i da mušterije prolaze pored mene kao pored turskog groblja. Uzalud moje objašnjenje da ja nemam telefon koji je zanimljiv da bih u njega gledao, najuren sam bez prebijenog dinara, ali sam izvukao važnu životnu lekciju - u ovoj zemlji ćeš posao možda nekada i naći, ali pošteno plaćen posao teško.
I tako sam se vratio svom zamračenom dvosobnom zatočeništvu. Vreme je nekako prošlo i evo me nazad u učionici. Dakle, ne mogu vam pisati o moru, budući da ga nikada uživo nisam video, ne mogu vam pisati o nekom putovanju jer nisam putovao, mogu vam jedino reći koje su zemlje obišli naši politički zvaničnični, ali sumnjam da će vam to biti interesanto. Osmi sam razred ove školske godine me očekuje prijemni ispit i nadam se da je ovo poslednji put da pišem o letnjem ili bilo kakvom drugom raspustu. Upisaću zanimanje kojim se verovatno nikada neću baviti i to me poprilično motiviše. Toliko od mene. Reč dajem nekom od preostaih učenika. Gorim od želje da čujem kako je raspust provela moja preplanula drugarica sa taze nadograđenom kosom i noktima.