Kupanje

Bilo je rano ujutru kada je ratnica iz plemena Sunčevih Zraka stigla na jezero. Prohladno vreme je neće sprečiti da se posle nekoliko dana tumaranja po nepoznatoj zemlji okupa u njemu. Sama pomisao da će sprati sa sebe svu nalepljenu prašinu, blato i znoj izazivala je u njoj tihu radost. Sišla je sa svog predivno belog konja, izranjavanog, žednog i gladnog baš kao i ona. Pomilovala ga je po glavi i polako uvela u plićak. Prvo će njega, Beskrajnu Snagu, da osveži i oporavi. Konj je dizao svoju umornu glavu mlatarajući grivom levo-desno, pokazujući radost i zahvalnost. Tepala mu je i bodrila ga kako to samo jaka žena ume. Još se magla razvlačila kristalno čistom i glatkom površinom jezera kada je ratnica zaronila u njega svojim snežno-belim telom. Kakav predivan osećaj! Kakav preobražaj! Voda je bila kao nagrada, kao nektar, kao ispunjenje najskrivenijih želja. Pevala je svoju omiljenu pobedničku pesmu. Toliko je neprijatelja ubila ne trepnuvši, izvlačeći iz sebe neopisivu hrabrost, snalažljivost i snagu, a sada je osećala svu žensku slabost prepuštajući se nežnim pokretima, stapajući se sa vodom kao kakva vila. I dok joj je svest plutala pored tela, a osećanja se rastvarala u vodi, čula je snažnu grmljavinu i  ujednačene udarce aždajinog koraka. Brzo izađe iz vode i sačeka nekoliko momenata. Nije se uplašila, ali se, ipak, ponadala da je sve to u njenoj glavi. Na žalost nije, dolinom se prolomio ljutiti glas:

“Jebem mu mater Jadranka, hoćeš li izaći iz tog kupatila!? Pola sata te čekam da izađeš, upišaću se, bre!”

Ratnica pokupi svoje prnje i izađe iz priče, ostavljajući na ogledalu trag svoje moći, glupavo lice smajlija.