Maler

Tog jutra je dan delovao kao idealan za pecanje. Bilo je oblačno, ne previše hladno i bila je nedelja. Da je slika tog jutra kroz okvir njegovog prozora bila drugačija, totalno suprotna od one koju je video kroz krmeljiv pogled, on bi bez obzira otišao na pecanje. Sve je bolje od toga da čitav dan provede pored supruge koja se, kako kažu rezultati, uspešno oporavlja od hemoterapije. Njena nervoza je bila napornija od celonedeljnog, prekovremenog rada.
Dok je iz sastavljenih dlanova pljuskao vodu na svoje lice obraslo vikend bradom, ispod bele treger majice i maljavih grudi nastanio se osećaj krivice.
Burma na kažiprstu njegove leve ruke obavezuje na vernost i podršku partneru i taj detalj ga je kolebao. Ali, da bi istrajao u toj borbi koju je prolazio sa svojom suprugom, morao je da ima neki, kako se u takvim i sličnim situacijama kaže „izduvni ventil“. Sa ubeđenjem da je njegov odlazak jedan dobar potez u njegovoj mirovnoj misiji, ubrzano, ali i dalje veoma tiho pokupio je neophodna sredstva za ribolov.
Razlog što je žuto zlatna burma sijala na domalom prstu njegove leve ruke, a ne na desnoj, gde po tradiciji pripada, je taj što na desnoj ruci gotovo da nije imao  taj prst. Bio je bez kažiprsta, srednjeg i većeg dela domalog prsta. U celosti je na desnoj ruci posedovao palac i malić i u prvim mesecima od trenutka nesreće činilo mu se da su ta dva prsta najneupotrebljivija na ruci. Međutim, kako je vreme prolazilo, naučio je da se služi dostupnim prstima i ta dva prsta su uspela do neke mere da zamene nedostatak ostalih. Kada bi neki novopridošli kolega, dok bi ga ovaj učio poslu i radu na mašini, usmerio pogled ka njegovom nedostatku i sažaljivo ga pogledao, on bi gotovo po navici rekao:“ Bolje je imati dvojicu vrednih radnika i jednog dobrog šegrta nego petoricu badavadžija.“
Nesreću je doživeo na poslu, za vreme rada na mašini. Bezbednosni uslovi nisu bili ispunjeni i čovek je ostao bez prstiju. Bez prstiju, ali ne i bez posla. Sa svojim poslodavcem se nagodio da ostane na poslu i da mu ovaj na ime odšteta isplati određenu sumu novca koja bi bila dovoljna da renovira krov na svojoj staroj, porodičnoj kući. I radnik i poslodavac su iz ove situacije izašli sa uverenjem da su dobro prošli. Poslodavac je za ovu nesreću, u svojim krugovima, krivio nesmotrenost i ležernost radnika, kojeg sada mora da drži na poslu iz sažaljenja, dok je radnik za nesreću krivio maler.
Petkom popodne, nakon nekoliko žustrih tura u bifeu sa kolegama, redovno bi prepričavao dan svoje nesreće. To mu je bila omiljena tema za razgovor. Zabacio bi taj nemili događaj poput udice sa omiljenim mamcem u reku i čekao. U tim trenutcima bi držao čašiču izmeca i malića na desnoj ruci i slušao bi ,sa nevešto skrivenim osmehom na licu, hvalospeve o njegovom junačkom držanju tog dana, kada je gotovo bez bolne grimase na licu obavestio poslovođu da je povređen. Inkasirao je posao, renovirani krov i divljenje njegovom junaštvu od strane kolega. Ponovo je verovao da nije loše prošao. Doduše, njegova kuraž i heroizam je na pravi, ozbiljni ispit dolazila tek posle tih žustrih tura, kada se vraćao iz bifea kući gde ga je čekala, kako bi je on opisivao, narogušena ženica.

Za slabašan, takoreći nikakav, ulov tog dana je okrivio komšiju koji mu je, dok se ovaj iskradao iz dvorišta, poželeo dobar dan. Poznato je da je to maler za ribolovca i kada je narednog petka prepričavao kolegama u bifeu detalje sa pecanja rekao je da je hteo odmah da se vrati, ali ipak je odlučio da proba, pa šta bude. Naravno, to nije bila istina, ako znamo da mu je pecanje bio alibi da ne bi boravio kod kuće.
Iako je bila nedelje, njegov poslodavac je tog dana primio e mail u kojem je obavešten o novoj unosnoj poslovnoj mogućnosti. Za to je, kako je smatrao, između njegovog rada, odricanja i požrtovanja bio zaslužan i njegov radnik bez prstiju kojeg je sanjao te noći. Sanovnik je bio jasan, sanjati bogalja znači da će ti neko ukazati čast. „Dobro je sanjati bogalja.“ nasmešio se poslodavac dok je čitao Sanovnik. „Maler je sanjati da si bogalj, to znači nemaštinu. Onom nesrećniku bi bilo bolje da nikada ne sanja samog sebe.“
U fotelji je ćelava žena sa maramom na glavi i u bade mantilu sa pogledom prikovanim na zidni sat čekala svog supruga. Ručak nije bio skuvan, ali je ona kuvala i kipila u sebi.