Mentalno oglodani pojac iz Maukovca

„Spenserovo upozorenje da preventiva protiv vulgarizma mora dolaziti od navike, a ne od učenih regula, podseća nas vrlo živo na upadljivu razliku između prirodnog šarma kod osoba istinske duhovne i telesne lepote - i tašte nadmenosti koja izveštačenim manirom pokušava da nadomesti ono čime nije od prirode obdarena. Ako ne priznamo da iz stila zrači duša, kako nas uči Vilhelm Humbolt, već naučeno postavimo na isti stupanj vrednosne skale, napravili smo očitu grešku u proceni. Prirodu stila tim putem nećemo otkriti.“

Radoje Simić „Opšta stilistika“

***** 

M.M. je bio napredna beba. Roditelji su ga povijali nekoliko puta u toku dana, ali nisu primećivali da je on još u pelanama bio kosmat, bradat i glavat. Dok bi ga tako povijali, nikad se nisu čudili što on kao beba citiraTolstoja, Kavafija i Andrića. Ispod uneređenih pelena uvek je skrivao puškice koje bi ga podsetile na obrađeno gradivo. Kada je malo porastao, često bi stajao ispred ogledala kako bi ustanovio iz kojeg ugla mu se najbolje vidi brada. Svoju razrokost skrivao bi tupim pogledom filozofa osobenjaka. Roditelji to nisu primećivali, jer su ga od malena spremali da glođe državnu kasu, iako je glodanje metala bila njegova opsesija, ali vremena su se promenila, metal je postao državni neprijatelj broj jedan. Nisu ni imali vremena da obrate pažnju na njegovo napredovanje. 

A kada je došlo vreme za vojsku, majka bi mu preko nadležnih službi nabavila uverenje da ima ravne tabane, tako da vojsku i nije morao da služi, ali ga je savetovala da uvek priča sve najlepše o svojoj otadžbini, da zapisuje patriotske govore, da se smeši i kad mu se ne smeši, da poje i kad mu se ne poje, da laže i kad mu se govori istina, zato se i kao odrasla napredna beba uvek vraćao majci da barem malo podoji. Govorila bi mu: „Sine, drži se ti Vladimira Nazora koji se bori sa perom u ruci, pusti neka drugi ginu. Nije to za tebe, ti si majkin sin.“

U Boga je verovao, koliko se mora, onoliko koliko su mu crkvenodostojnici dozvoljavali.
U vreme kad ga je Komesarijat postavio za doživotnog predsednika Centralnog komiteta za umetničke integracije i kada je majkin sin dobio stan na poklon, kako bi se što lakše oženio, postao je još napredniji. Kasnije se Komesarijat raspao, ali on je i dalje je kucao na nova vrata, nije odustajao, a vremena su bila teška. Pred očima bi gledao kako mu se čas zatvaraju, čas otvaraju vrata u raznim bojama: žutim, crvenim, zelenim, crnim. Nervirao se, ali znao je da se put do zvezda ne osvaja preko noći.

Kakve ovo veze ima sa glođenjem, pojanjem i toponimom koji sam očigledno izmislio. Izgleda nikakve, ali valjda i postojimo da bismo pokidali sve zakone logike. Dokle bismo dogurali kada bi sve bilo na svom mestu. Zar ne? 

Ivan Novčić