Otvoreno pismo Deda Mraza

Dragi moji, u godini koja je na izmaku, bili ste svedoci mnogim otvorenim pismima, pa sam iz tog razloga i sam odlučio da vam se obratim na ovaj način.
Sa velikim žalom i bolom vas obaveštavam da ove godine neću posetiti vašu državu. Imate razne imitacije Deda Mraza, pa verujem da moje prisustvo nije neophodno. Vi Srbi ste skloni da uživate u imitacijama pa zašto bih onda sebe bespotrebno izlagao naporu? Pitate se, verovatno, na kakve imitacije mislim? Mislim na imitaciju ženskih grudi, na Trijumfalnu kapiju koja je deo veličanstvene novogodišnje rasvete u vašem glavnom gradu i da se ne lažemo, svi vi koliko vas ima živite u imitaciji od države.
To je jedan od razloga. Drugi razlog je taj što se svi otimate o mene i svojakate me, a ja bih zapravo trebao da budem svačiji. Jedni govore da sam bradat, da volim gibanicu i da sam samim tim nekakav četnik iako, realno, najviše podsećam na Karl Marksa. Neki drugi tvrde da je moja uniforma namenski šivena po klubskim bojama Crvene Zvezde i da sam ja veliki navijač pomenutog kluba iako ja sport uopšte i ne pratim. Ponekad umetničko klizanje.
Treći razlog je taj što ste mnogo bučni  za vreme novogodišnjih praznika. Svake godine mi od posledice srčanog udara koji izazivaju vaše petarde, pištolji, puškomitraljezi, bombe i topovi umire po nekoliko irvasa.
Pre par godina je jedan pijan čovek, dok sam ja pokušavao da se provučem kroz dimnjak koji se viorio na bespravnom podignutom spratu zgrade, zaklao jednog od mojih irvasa. Rudolfovog prvog zamenika. Dok sam ja obavljao svoje dedamrazovske dužnosti, baja je priklao mog irvasa, povadio iznutrice i natakao na ražanj. Ispekao ga je na terasi.
Verovatno se pitate zašto se ne motorizujem? Razmišljao sam o tome, nije da nisam. Video sam fenomenalni model motornih sanki. Međutim, jeste li vi pogledali vašu cenu goriva? Sve i da otpustim irvase ja bih apsolutno bankrotirao zbog te cene.
Još jedan razlog što ove godine neću doći kod vas je taj što se kod vas svako malo sruši neki zid, čitav objekat...Kao što znate, ja sam malo krupnije građe i ne bi mi bilo pametno da se verem po krovovima vaših nestabilnih građevina a osiguranje me ne pokriva dok sam na teritoriji Srbije.
Da zanemarimo sve to, jer dečija sreća je ipak najvažnija. Ali eto, dogodi se i ja ipak padnem, povredim se i završim u bolnicu. Istrpeću ja bol, mili moji, ali vaš zdravstveni sistem teško da ću moći da preživim. Verovatno bih preminuo u nekoj od čekaonici.
Još jedan razlog zbog kojeg ne dolazim je taj što se vraćam pod većim teretom nego s kojim sam došao. Izdelim ja sve poklone, ali kad se vraćam, irvasima je duša u nosu. Nakači mi se u povratku nenormalna količina ljudi koji me mole da ih odvezem što dalje iz vaše države.
I evo, dok pišem ovo pismo ja već nailazim na problem. Kod vas sve može da izađe na problem. Ja se ovim putem obraćam naciji ali kako će nacija saznati za ovo moje pismo? Logično je da ga pošaljem na adresu neke televizije sa nacionalnom frenkvencijom, ali bojim se da bi moje pismo prošlo cenzuru i da bih ja na kraju postao strani plaćenik koji se zavlači ljudima u kuće da bi postavio neke prislušne uređaje, da radim protiv interesa vaše države i da sam sigurno radim za opoziciju. Dakle, pišem vam, a ne znam hoćete li znati da sam vam pisao.
Tamo gore sam naveo da mi je žao što vas neću posetiti ali sada, kada ponovo pročitam svoje pismo, shvatam da mi je pao veliki kamen sa srca.
Za sada je moja odluka takva. Vidimo se nekada...za dve, eventualno tri godine.

Voli vas i ljubi vaš
                                                                                                     
Deda Mraz