Parking

-Zaista nameravaš to da učiniš? –začuo se tihi glas.
Radnik parking službe, koji je započeo proceduru pisanja kazne jednom automobilu na trenutak se trgnuo.
-Ko je to rekao? –zbunjeno upita radnik na dužnosti.
Tišina je trajala kao večnost.
-Kako ko? Pa ja. –začuo se ponovo nakon izvesnog vremena tihi glas.
Radnik je sada stao kao ukopan. U ne takoj prometnoj ulici nije bilo nikoga.
-Ej?! –viknuo je smeten radnik. Ko to sa mnom tera šegu?!
Ponovo tišina.
Radnik je oprezno napravio krug oko nepropisno parkiranog automobila koji je uveliko zašao u treću deceniju svog postojanja. Uvidevši da nema nikoga, radnik se vratio svojoj prvobitnoj nameri.
-Ne mogu da verujem. –ponovo je napravio pometnju tihi glas.
Sluđeni radnik je iskolačio oči u neverici.
-Prestani i pojavi se, kukavice! –dreknuo je službenik parking službe.
Kao po navici, usledila je tišina.
Nesigurno je nastavio da piše parking kaznu ali:
-Hej, ne čini to. –tihi glas je nastavio da pravi zbrku u glavi nesrećnog radnika čija plata zavisi od količine napisanih parking kazni.
Radnik više nije znao šta da misli. Želeo je iz inata da napiše kaznu ali se sa druge strane bojao.
-Možda sam samo umoran, pomislio je u sebi. A opet, možda to progovara savest, nastavio je da se koleba.
Gledao je još neko vreme automobil koji se već duže vreme ne proizvodi, hrpu gvožda koju nadgriza korozija i koja po svoj prilici neće preživeti naredni tehnički pregled. Nevoljno je odmahnuo rukom, a zatim se udaljio od automobila. Dok je odlazio, setio se svog majstora koji tvrdi da i automobili imaju dušu.
-Možda sam razgovarao sa automobilom, nasmešio se na ovu svoju opasku radnik čija se smena završavala.
Odlazak parking službenika ispratio je jedan par farova i jedan par očiju sa prozora višespratnice. Sredovečni čovek koji je stajao iza zavese na prozoru u nameri da ispuši svoj jeftini duvan nakon ručka, osećao se kao superheroj u tom trenutku.