Razapeti

Godina 3056.

“Tu sam sa vama, a nisam vaš. Tu sam da vam pokažem put, a, sam, nisam na tom putu. Molim za vas sada i uvek, zauvek. Kako otvoriti oči onome kome su oči otvorene, kako probuditi budnoga, kako ubediti nabeđenoga? Ne znam, oče, da li sam dovoljno bio ono što oni nisu, a sa njima sam?

Sunce mi peče oči i krv mi se sliva niz lice. Telom bih da pokrijem suvu zemlju i da najzad, dođem Tebi. Znam, mora ovako da bude. Čujem jecaje milih duša. Ne plačite, ja sam samo vi. I dobro i loše u čoveku. Moja bol je vaš putokaz. Znam, oče, da je čovek grešan i da će uvek biti, ali Ti mu daješ slobodu. O, kako je uporna Tvoja ljubav! Žedan sam i osećam nesnosnu bol. Noge su mi oduzete, osećam kako se raspadam od bolova. Lešinari kruže iznad moje glave. Vidim lica svih napaćenih i očajnih kao i onih zlih i jadnih u tom zlu. Oprosti im oče! Osećam, uskoro ću ti se vratiti! Kolone anđela dolaze po mene. Teško je biti čovek, oče, ali, to biti u Tvojoj ljubavi je jedini način! Koliko zabluda uma, koliko zanosa osećanja, naivnosti zbog vere u beskonačnost, koliko greha!”

“Stani! Stop, stop, stop! Koliko sam ti puta rekao, mili, ne glumi mi ulickanog Isusa, ti treba da se uživiš u ulogu božjeg sina u telu čoveka, ej, razapet je, trpi bolove, a ti mi tu nešto repuješ! Hajde brzo, popravite mu tu šminku, podočnjake, krv...” ,viknu skoro ljutito režiser, a onda se približio svom omiljenom glumcu i šapatom mu rekao da ga voli, ali da mora da bude ubedljiviji. Razmenivši poglede, uhvati ga nežno za bradu i sasvim tiho reče:”Srećo, posle idemo u Veliki ljudski inkubator da izaberemo naše dete!”

“Ah!”prigušeno ciknu glumac napućivši usta,”Divno, postaću majka!”

Sa posebnim sjajem u očima nastavi da glumi: ”...čujem jecaje milih duša. Ne plačite, ja sam samo vi. I dobro i loše u čoveku. Moja bol je vaš putokaz. Znam, oče, da je čovek grešan i da će uvek biti, ali Ti mu daješ slobodu. O, kako je uporna Tvoja ljubav!”