Razvojni put jednog čiraša

Sa poluspuštenim kapcima, ispod kojih se krio pogled koji nije bio preterano zainteresovan za ovozemaljski život, posmatrao je raskolašno mlataranje ruku mladog, žustrog, ambicioznog advokata. –„Kako lepo odelo.“, pomisli usnuli sudija, „ Podseća me na odelo koje sam kupio od prve sudijske plate. Kašmir. I bela, svilena košulja. Trst. Kako me je samo umilno češkala po vratu njena etiketa. Bože, koliko sam bio lep i ponosan.“
Advokat je i dalje govorio bez daha, upirujući u suparničku stranu kažiprst čija je koža bila namazana najfinijom kremom za ruke. Usledilo je toliko očekivano otljučavanje akn tašne i vađenje belih papira formata A4. Koliko u koridi crveni plašt iritira bika, toliko je, do pre par godina, beli papir koji se njihao u advokatovoj ruci iritirao ovog sudiju. Beli papir koji je, navodno, bio ukrašen krucijalnim dokazom je tako nepodnošljivo šuškao u sudnici. Oguglao je ovaj sudija na te ustaljene trikove. Osećao se kao dete čiji je otac bezidejni mađioničar koji mu svakodnevno iza uha izvlači novčić.
Počeo je kao sudijski pripravnik. Imao je tada pune grudi vazduha i pogled koji je dosegao dalje od najmodernijeg teleskopa. Želeo je i verovao je u sebe. I drugi su verovali u njega. Niko kao majka. Domaćica. Dobra žena. Par godina je bio najperspektivniji, mladi pravnik u sudu dok se konačno nije ustoličio u sudiju. Najželjeniji životni cilj je time bio ispunjen. Od prve plate je kupio to odelo i košulju, majci je kupio bombonjeru koju ona nikada nije otvorila, već je sa ponosom čuvala i pokazivala komšinicama. Ocu je kupio muštiklu, dobar uvozni duvan i upaljač na benzin, iako mu je majka govorila da se upaljači ne poklanjaju.
Ustajao bi tri sata pre posla. Dok bi voda za kafu provrila, on bi se obrijao i natapkao lice kolonjskom vodom. Doručkovao bi zdrav doručak, obukao bi se, izglancao cipele, kupio bi novine na trafici, šetao bi parkom, u parku bi pročitao novine i onda bi otišao u sud. I uvek je verovao u sebe. I uvek bi bio ponosan. Ulazio bi u sudnicu sa ciljem da donese ovom svetu toliko željenu pravdu. Verovao je da sve počinje od pravde. Ukoliko bude pravde-biće svega.
Dok je posmatrao trzanje odela, koje ga je podsećalo na njegovo prvo odelo koje je kupio od prve sudijske plate, zamišljeno je srknuo čaj protiv čira koji je zaposeo njegovo dvanaestopalačno crevo. Taj srk je na trenutak utišao sada već zadihanog advokata. U zagušljivoj sudnici, gde je kiseonik proizvodio jedan gigantski filadendron, advokat je ipak uspeo da dođe do vazduha i nastavio je svoje izlaganje.
„Dobar planinski čaj...“, pomisli sudija, „Odakle beše ovaj mladić iz obezbeđenja što mi ga donosi? Eh, izem ti moju pamet, a bar mi je pet puta rekao."
Sudija se nikada nije oženio. Dugogodišnja devojka ga je ostavila, budući da je on izbegavao brak. A kako da ga ne izbegava? Brakorazvodni postupci su mu ogadili brak do kraja života. Bio je zatrpavan isprljanim, iznošenim vešom iz svakog braka koji je razvodio. Iza braka ostajao bi samo taj odvratni veš, automobil, kuća, ili neka druga nepodeljena imovinska korist i deca sa nedoumicama i suzama u očima. Kome pripasti?
Shvatio je da tada da u brakorazvodnim parnicama neće naći toliko željenu pravdu. Za pravdu se odlučio boriti na drugom frontu. Budući da je bio mlad, bistrouman, vredan i da je poznavao neke “važnije“ ljude ubrzo je napustio mesto brakorazvodnog sudije i došao je na mesto krivičnog sudije. Prava priča za mene, pomislio je tada mlađani sudija. Međutim, već na svom prvom suđenju počeo je da kruni svoje zube. Nije bio problem uočiti pravednost. Ma koliko je advokati skrivali, ma koliko mu odvlačili pažnju od bitnih tema i poturali mu šarene-laže, on bi svojom bistrinom uspeo da prokljuvi i pronađe istinu. Ali nije uvek istina bila prihvatljiva i poželjna za društvo. Uglavnom i nije. Igrati se sa vatrom i odricati se jutarnje šetnje kroz park i čitanje novina na parkovskoj klupi nije dolazilo u obzir. Kalkulisao je, odlagao pojedina suđenja, tražio najbolje rešenje sve dok ga nije pronašao. Odlučio je da se uhvati sa manjim plenom u koštac. Postao je prekršajni sudija.
Mokrenje u liftovima, maloletnička delikvencija, komšijska tužikanja oko međe, trovanje živine i ostale komšijske razonode ubile su u sudiji onaj plamen i želju da svetu podari toliko neophodnu pravdu. Sada sedi u sudnici, sluša nevešte laži, posmatra odela, priseća se mladosti i srče čaj koji je dobar za njegovo dvanaestopalačno crevo. Čeka penziju. Uveče kada legne ne broji ovce. Zatvori oči, pokrije se i zamišlja da je u zatvorskoj ćeliji. Neka samica. Zamišlja da je opaki kriminalac koji je napokon uhvaćen rukom pravde. Nikada nije uspeo da pobegne iz te zamišljenje ćelije. San bi došao pre bekstva.