Simpatija

Da, priznajem. Uhvatih sebe kako razmišljam, a Cecini stihovi odzvanjaju mi negde u kori mozga. Pesma „Lepotan”. Jebiga, to je on za mene bio... Lepotan. A ja za njega – zubato čudovište! Svašta sam čula o sebi živeć pod kapom nebeskom ove tri decenije. No ipak je najzanimljivije to što su me tačno osam puta pomešali za muškarca i tom prilikom nazvali: momak, bata, komša, drugar i... Uroš. Sve to mi je lakše palo od ovog njegovog zubatog čudovišta. A on je za mene bio lepotan, jebote. Sećam se davne devedesdevete, te divne ratne godine kad svi u ponoć radoznalo posmatrasmo nebo trudeć se da agresorski avion spazimo i glasno opsujemo... Te godine kad drugarica i ja vijasmo po selu i zavodljivo mahasmo mladim, punokrvnim vojnicima što behu smešteni po raznim budžacima... Tad sam bila zaljubljena u njega. Pričalo se da je narkoman i probisvet, a meni se, onako maloletnoj i tupavoj, baš to i dopalo. I to što je vozio rolere, naravno. On prođe ulicom, a ja teško dišem i u neverici odmahujem glavom. Pisah mu onolke pesme i maštah o poljubcu tom. Mrzela sam neku lokalnu klinku koja se isto ložila na njega i želela sam joj sve najgore (težak krndelj). Jednom pokušasmo ova moja i ja da ga krišom uslikamo dok je prolazio ulicom. Viknuh ja njegovo ime da bi se okrenuo, da ova može da okine fotku, no smotana se okliznula ispod trešnje i ne napravi ništa. Doduše, kad se ovaj okrenuo, shvatila sam da to nije on, nego komšija Prcko. I jebiga, prošle su godine. U međuvremenu se sve promenilo. I prestao je rat, i ona drugarica mi više nije drugarica, jer je ispala govno, i komšija Prcko se uveliko raspada od droge. To sam sve znala, ali o Njemu nisam znala ništa. Ni gde je, ni šta radi, ni dal' je živ. Ma zaboravila čoveka sasvim. I tako iznebuha, sretnem ga ja, pa se nekako mi i upoznamo, pa se i združimo... A sve na njegovu inicijativu. Pa malo-malo vidim ja da njemu srce i duša ispadaju ko kurac iz bušnih gaća. Vidim ja da je on i pametan i duhovit. Zna i sa rečima. Al' ne može da zaspi bez tri bromazepama. I ne koristi kondom kad jebe, te neretko piša žilete. I pola svog života se ne seća, pa mu žao. I onda se vratimo u školsko dvorište i ljuljamo se na ljuljaškama koje nisu ni postajale onomad, davne devedesdevete. A on se ljuti što mašem drugim komšijama. Užasno je ljubomoran. I sluša me kako brbljam i kaže da ću teško naći nekog muškarca, jer je mene baš teško ispratiti. A ja se smejem svojim zubatim osmehom i mislim: „Аko sad ljosnem s ljuljaške, ode sve u kurac.” A vidim nema živce, sve je pokidao i sjebo. I nervira ga što njegov klinac nikad svojevoljno neće da opere zube. A ja pomislim: „U jebote, on je i ćale.“ I uvek pizdi kad se pentram po onim penjalicama plašeć se da opet ne slomim nogu. Ali, poenta je da... Nema više Cecinih stihova u glavi, juhu! Nema tu nikave romantike ni patetike. Samo obična regresija. Samo surova realnost. Al' sad mi se javlja ona još gluplja... Ona koju najviše mrzim...

„ Simpatiiijaaaaaaaaaaaaaa, još si moja simpatiiijaaaaa!“

Jelena Andonović