Foto: 
Fabricio Di Ruscio

Srbija - obećana država za nekog drugog

Srbija naš raj na zemlji. Da li zaslužujemo ono što nam ovaj kraj pruža i šta činimo sa ovim krajem.? Slike govore više od reči...

Dobro jutro, sanjiva Srbijo. Još uvek ne mogu da prebolim to što si postala mesto ruinirane prirode i pakosnih ljudi. Ne mogu da prebolim šta ti činimo iz dana u dan. Znam da to nisi zaslužila, ali šta ćeš? Mi očigledno volimo da plivamo po deponiji, da udišemo raznorazna isparenja, da drugome jamu kopamo, a da u nju ne upadnemo i pritom pljunemo ga kako bi pokazali svoju kulturu. Izvini, ali i ti si Srbijo kriva? Kriva si što sve ovo trpiš, a nisi to zaslužila. Koliko ljudske gluposti samo čuješ, još više bahatosti doživiš a šta će od tebe ostati... To stvarno ne znam?!? Potrudio sam da slikam tvoji današnji imidž, ili popularni stajling. Reci mi prelepa Srbijo, ko je najzaslužniji za tvoj današnji izgled? Pa da! Mi koji boravimo svakodnevno tu. Mi koji znamo da te nakitimo plastičnim kesama i koji svesno narušavamo tvoji ugled. Postala si „slepo crevo“ koje je blizu pucanja jer se toliko toksičnih materija razmnožilo u tebi. A ipak nas je sve manje! Kažu sve što nije zaraženo odavno je otišlo, a kako stvari stoje ima i onih koji poslednju šansu za izlečenje traže van tvojih granica.

Srbijo, dobar dan! Ništa mi bolje ne izgledaš ni sada. Idalje te muzu otrovne pijavice i zaraženi paraziti. Muzu te jer je to preduslov njihovog opstanka. Piju ti poslednje decilitre krvi, a ti se jadna trudiš da i to oprostiš. Direktno u tvoje lice ispuštaju gust i sivi oblak, a ti misliš prestaće! Hoće, vraga! Vidiš da planiraju veće količine ne bi li te ošamutili i krenuli da marširaju tvojim prostranstvom. Srbijo moja, na teškim si mukama! Šta jadna sve trpiš??? Vidiš da po tebi gaze đonovima izrađenim od eksera. Buše te sa svih strana... Pucaš po šavovima i niko se ne trudi da te zakrpi, već te rupe znatno proširuje. Sve je manje ljudi Srbijo, ali je otrova sve više. Posustaješ, zar ne? Rušiš se, priznaj! Ne možeš da podneseš bahatost i to što ti čine Srbijo. Dišeš na škrge dok ti poslednji atom snage ne nestane. Sve su ti to učinili moja Srbijo.

Dobro veče, Srbijo! Pala je noć nad tobom. Tamna i poslednja. Kažu po jutru se dan poznaje... Kako je počeo tvoj dan ne sluti na dobro. Ovde više niko ne misli na tebe. Srbijo, šta smo ti uradili? U tebi više nema života. Sa tobom umiremo i mi! Gladni, žedni i bez posla. Poslednju koru hleba tražimo u polupraznim kontejnerima jer su je ispraznili oni pre nas. Koliko su samo drčni, da ne ostave ništa! Tražimo po tvojim parkovima plastične flaše i kese, ne radi reciklaže, već iz razloga da neko nije greškom ostavio po koju kap soka ili parče hleba. Ne vidim ništa, u mraku si Srbijo. Pomozi mi molim te drhtim od iznemoglosti, pokaži mi put. Reci nešto Srbijo moja? Ne odgovarš više. U tebi nema više glasa. Tužnim pogledom me otpraćuješ i želiš mi srećan put. Posle svega učinjenog ti opraštaš. Baš znaš da voliš Srbijo! Svaku uvredu ljudsku ti si prećutala. Svaku bahatost ti si istrpela. Dušu smo ti uzeli ti si i to oprostila. Mi smo znali samo da te nazivamo svojom, a ophodili se poput krvopija. Ubili smo te svojim repertoarom oružja: pohlepom, bahatošću i nekulturom.

Odlazim sa pokajničkim suzama na očima. Kasno je! Okrećem se ne bi li pogledao još jednom Srbiju, koju nisam voleo dovoljno jako. U daljini vidim osmehe ljudi koji na nju ne obraćaju pažnju već menjaju slamčice cevima, ne bi li za kraj više krvi usisali u svoje nabubrele i nezasite stomake. Otimaju se ko će uzeti poslednji „cug“. Srbija je moj odlazak pratila tužnim pogledom i iscrpljenim poluotvorenim očima. Kao da je želela još nešto reći ali sve se završilo pogledom koji će me pratiti dok sam živ.

 P.S. SRBIJO, laku noć! Ko bude poslednji polazio neka ugasi svetlo da bi Srbija mogla mirno spavati. U stvari za tim nema potrebe, odavno smo mi sve lampione porušili a njoj to više i ne može da smeta. Počivaj u miru!

Komentari

Komentari