Ugovor

I sad, kao, pošten čovek uvek mora da produži neki ugovor ili da otvori novi, ili da podigne kredit, ili šta znamo šta hoće, tek psihološka rabota službenika na ugovorima, svaka im čast, to su specijalni kursevi udaranja u pamet i tako sumaskrenutih klijenata, dekoncentracija njihove i tako slabe koncentracije, iskorišćavanje potpune disperzije mozga, ples sa pažnjom i tako te psihološke smicalice. Već vidimo brojne seminare i velike gurue koji ih drže da obuče službenike za takva nečoveštva. Zamišljamo i literarna ostvarenja pretočena u kurseve tipa Nemoć svesti, Kako postati poslovni Apolon, Put kojim se nikako ne ide, Mi smo sa Saturna, oni su sa Neptuna, DNK neuspeha, Dijeta zvana smrt, Glađu i žeđu i slično.

I taj čovek lepo dođe u poslovnicu, sačeka tamo u svom redu jedno pet-šest sati, on, kad jednom dođe na red, ne zna ni ko je, ni šta je, ni gde se nalazi, a posebno ne zna koji je od ponuđenih paketa došao da kupi ili koji uređaj mu je trenutno neophodan ili kakav kredit treba da podigne, on, jadan, sad svu svoju koncentraciju i veliki mentalni napor uloži da se seti zašto je došao baš tu i, kada se seti, nekako mu je posle izvesnog vremena ipak sinulo šta je hteo, on iznosi svoju želju službeniku, koji odmah odmahne glavom, ne, ne, ne treba vama to i to, vama treba ovo i ovo, jeste skuplje, jeste da ćete morati bubreg i kuću da prodate posle dvadeset rata, ali vama treba baš ovo, ništa vam drugo nije potrebno, i zaokruži lepo tu optimalnu opciju da se bolje vidi. Mučenik gleda levo-desno, mali milion ljudi čeka na red, pa opet u službenika, pa ja sam došao po ovaj paket, ne, ne, ne, vrti glavom službenik, mi znamo najbolje šta je vama potrebno, pogledajte kroz prozor, lete ovce, vidite onu levo, i pokazuje prstom, nesretnik pogleda, ne vidi ništa, i kad opet pogleda zbunjeno u službenika, ovaj mu već podnosi pod nos ugovor i viče: Potpišite!!!

Kako se on nećka, neki glumac u redu pada u nesvest, zaposleni ga polivaju vodom, stavljaju mu nitroglicerin u usta, svi bulje u onesvešćenog, naš junak je već toliko sluđen da ne zna gde da gleda, službenik mu opet podnosi ugovor pod nos i već drsko naređuje: Potpišite!!! On kao nešto još u glavi razmišlja, mrsi neke misli, pa ne zna šta će, e u tom momentu kreće teroristički napad, neko urla: REVOLVER, SVI U SKLONIŠTE! Vrište zaposleni, trče kao muve bez glave, opšti haos, počinje pucnjava, prazni se šaržer, opasan terorista puni šaržer, opet puca na sve strane, okolo lete žuti metkići, ah, ma ne, to je samo neko dete u redu sa plastičnim pištoljem, sve je u redu, što je sladak, cmok, cmok, cmok, službenik se diže, jer bio je ispod stola, klijent ga hvata za revere i urla: Daj da potpišem!!! I beži glavom bez obzira.

Kad stigne kući, jer kući mora stići, obično ga na vratima čeka muž, žena, sin, kćerka, otac, majka, brat, sestra, ko šta već ima u kući, taj pročita ugovor, izbeči mu se i pita ga: Jesi li ti pismen? I onda stave ugovor, konačno, pod mikroskop, pročitaju resto, i svi padaju, ko u nesvest, ko u histeriju, stiže hitna pomoć, minerali, vitamini, infuzija, bensedini, i tako do novog ugovora. Jer, ugovor se produžiti mora.

Danijela Ćuzović