Uzaludnost

Već danima me osoba sa veoma čudnim imenom nagovara da napišem nešto...

Prvo, mišljenja sam da je pisanje potpuno uzaludan posao. Svugde, a kod nas tu uzaludnost pomnožite sa trocifrenim brojem, najvećim trocifrenim brojem i dobijate ono što ova država i jeste, uzaludnost pomnožena brojem zveri, okrenuta naglavačke. No, pored toga što je pisanje potpuno uzaludno, još je uzaludnjije bilo što čitati, jer u zemlji gde je čak uzaludno bilo šta opipljivo proizvesti, uzaludnost proizvedene reči je, pogađate, pomnožena sa brojem zveri okrenute naglavačke.

A šta bismo mi radili u svoj toj uzaludnosti, ako ne bismo uzaludno trošili kako svoje, tako i vreme drugih? Dakle, više puta uzaludno učiniće da naše uzaludno vreme bude brže potrošeno i eto nama prve, verovatno i jedine svrhe pisanja i čitanja. Naravno da ono što je napisano mora biti (a sve tako i jeste, samo što to niko neće priznati, jer pisci jesu, baš poput i svih ostalih jedna sujetna vrsta) potpuno uzaludno i bez ikakvog uticaja, pogotovo ne na one koji čitaju takve uzaludne redove reči. Jer, od lošeg uticaja gori je samo dobar uticaj, koji može i ono malo slobodnih ljudi učiniti robom kakve misli koja ko zna od koga i iz kakvog stanja tog što piše dolazi. Dakle, ako se složimo da je mene čovek veoma čudnog imena uzaludno molio da ja napišem nešto potpuno uzaludno, gde ćete vi uzaludno potrošiti svoje vreme čitajuće ove uzaludne redove, onda smo na dobrom putu da našu zajedničku uzaludnost uvedemo u nekakvu svrhu, makar ona bila samo uzaludno gubljenje vremena.

Za sada, toliko.

Jovica Živanović