Agonija života

Stres, tuga, bezvoljnost, to su samo posledice novokomponovanog vremena u kome živimo. Što je vreme savremenije veća je izloženost hroničnim stanjima kako u domaćinstvu, tako i na javnim mestima i naravno tamo gde radimo. Tanka je nit od tuge do depresije  i obično se ni ne zna kada dođemo u tako hronične situacije. Svaki dan, sat.. Pa skup svih tih elemenata tuge, lošeg i stresa, nesvesno pretvaraju se u teška stanja i odlazak kod lekara dešava se kad je lice već obolelo.

Tada se obično prepisuju lekovi koji nekom pomažu, a nekom i ne pomažu. Ima i onih koji i ne idu stručnim licima već sami crpe neki unutrašnji mehanizam i bore se protiv nedaća... Reči tipa: "Baš me nešto snašlo."..."Nemam volje ni za čim.".."Tako sam depresivan.", mogu se čuti na svakom koraku.
Ranije bilo je i sramota tražiti pomoć psihijatra, jer odmah okolina misli da ste ludi i niste svoji i gledaju vas drugim očima. Ruku na srce i nije bilo toliko tih depresivnih situacija, jer vreme bilo je stabilnije, fabrike su radile, bilo je pilića i krompira, regresa i pune plate, a prijatan zvuk iz lokalnih kafana mamio je da se uđe, posedi i sluša živa muzika. Depresivnosti nije bilo ni u novčanicima, obično su bili solidno popunjeni. Ne za raskalašnost, ali svakako za neku normalnost.

Danas i idu i ne idu kod stručnih lica, nije to više sramota kao ranije, ali opet nema boljitka uprkos modernim tehnologijama današnjice. Neću da pominjem političko stanje u zemlji i koji sve pojedinci odlučuju o nama i svojim postupcima čine da se osetimo još tužnijim i jadnijim do ivice beznađa. Uostalom, znate da su neki čak i digli ruku na sebe, a neki i delove tela unakazili kako bi skrenuli pažnju na loš život.
.
Može li ovo društvo da bude bolje i da predupredi depresivna stanja ? Ako ne može, onda pod hitno da pišu Nacionalnu strategiju za borbu protiv stresa, jada i tuge i uposle psihijatre i psihoterapeute kako bi pomogli narodu po Domovima Zdravlja.

Slobodan Osmokrović