Bolnički monolog

U bolnicama se srećemo sa ljudima raznih karakternih sklopova, zanimanja, interesovanja, društvenih statusa i obrazovanja. Međutim, tamo srećemo još nekog koga često ne želimo da sretnemo: sebe, pravog sebe, ogoljenog i realnog – istinskog.

Tamo je razgovor sa sopstvom prosto neizbežan. Upoznajemo se sa svojim pogrešnim izbrima, potrošenim vremenom, pokidanim živcima a često i sa promašenim životima. Zavrtimo film i traka se bešumno razvija do onih ključnih momenata kada smo počeli da postajemo ono što smo sada. Ne postoji osoba koja ne bi volela da promeni makar jedan segment svog života. Mnogo njih bi promenilo većinu stvari, pa i ceo život.

Tako… Okruženi krevetima u kojima leže povređeni, bolesni, ljudi na samrti, ljudi kojima niko ne dolazi u posetu, ili ljudi koji stalno imaju posetu, pušači, nepušači, bogati, siromašni; tešimo se da i nismo u toliko lošoj poziciji. Nikada u takvim trenucima ne shvatamo da ne treba da se poredimo sa ljudima koji su u lošijoj poziciji od nas. Još ređe shvatamo da je samotešenje ašov koji nas još dublje zakopava u ilovaču besmisla.

Najlakše je predati se. Budi jak i bori se! Bori se da nateraš sebe da se nasmeješ kad ti je najteže. Bori se da ne zaplačeš kad ti dete traži da mu kupiš čokoladu za koju nemaš para. Bori se da ne posustaneš kad treba da potrčiš za srećom koja te napušta jer joj nisi dozvolio da te zagrli. Bori se da istraješ i kad ti svi govore da nisi u pravu, iako to govore samo zato što bi se najradije menjali sa tobom. Bori se da uhvatiš sve svoje frustracije i traume i da od njih ne napraviš omču kojom ćeš sebi prekratiti muke, već nešto što će ti pomoći da opstaneš, jer iz najvećeg bezdana i najužasnijeg mraka sunce najdivnije sija.

Znam, komplikovano je. Ali bori se. Pokušaj da nateraš sebe da se vratiš u tu istu bolnicu tek kad si prevalio već toliko godina da od starosti izgledaš kao pokisli šar-pei. Pokušaj da ne budeš ljuštura sa licem čoveka, školjka bez bisera.

Bori se, jer oni koji se bore, samo oni žive. Ostali se puštaju niz reku i završe tamo gde ih plima odnese. Ti plivaj u kontra smeru, samo ne dozvoli da ti okolnosti i situacije kreiraju tok života. Ti budi glavni kreator, pa makar završio u fekalijama do guše. Bar ćeš znati da si sam to uradio i da te niko drugi do ti sam nije doveo u tu poziciju u kojoj se nalaziš. Ti sebi budi i sudija i kadija. Ne dozvoli da ti to neko drugi bude.

Bori se, jer ako se ne boriš, kad budeš umirao neće ti najteže pasti to što ćeš mrzeti sebe jer nikada ništa nisi pokušao da promeniš. Najteže će ti biti da te deca preziru zato što nisi sebe menjao za njih, zato što nisi promenio svoj život da bi njima pružio sreću da te gledaju srećnog. Ako se ne budeš borio, aminovao si pomisao koja ti je bar jednom proletela kroz glavu “Bolje da se nisam ni rodio”. 

Ivana Pekić Malimarkov