Buši, hahahaha! Buši, hahahaha!

Zgrade izgrađene pre II svetskog rata su čudo. Nekakav „Avramenko“ u međuspratnoj konstrukciji, prave pravcijate cigle, lepo dekorisani ulazi i, gotovo uvek, fasada u stanju raspadanja, pukotine dovoljno velike da se u njima gnezde vrapci, te najezda bubašvaba svakog proleća.

I onda nastupa Marfi. Obnova kreće baš onda kad je u zemlji više nego očigledno loše, u ugovoru se spominje nekakava „prinudna naplata“, a već ogroman račun za Infostan (alo, bre, u kojoj zemlji leti naplaćuju grejanje?) će biti viši od minimalca sledećih pet godina.

No, dobro. Sad nam sigurno neće trebati klima-uređaj. Zlopatismo se godinama bez njega, ali valjda će ta „kamena vuna“ moći da ga zameni. Na ovolike komunalije bi nam samo još falila i struja.

Prvo su postavili skele, koliko još krajem novembra, samo pozadi, gde je aneks. Malo su ogulili zid, pa nestali. Ako me sećanje dobro služi, pojavili su se par dana tokom decembra, uradili nešto i ponovo nestali.

No, ne lezi vraže, eto njih u martu, sa prvim znacima proleća. Magnolija, sakura i sedam patuljaka, samo što nisu patuljci i ima ih više od sedam. Zaposeli zadnje dvorište, zaposeli podrumski hodnik, bicikl sam morala na balkon. Ma, na lođu, ali većina se zbuni kad čuje tu reč.

Moj otac je bio ekcentrik. Na kuhinjskom balkonu je napravio nekakvu krovnu konstrukciju od valoplasta, roletne od gajbica, a metalom je ojačao neki zeleni orman iz doba Prekambrijuma. Celog života sam želela da to ode i...konačno će mi se ispuniti taj san. Neću nikad upoznati čoveka svog života, koji ne zna da je čovek mog života, neću nikad proputovati svet, ali tričarije će otići, zauvek. Imam rok od sedam dana da sredim da dođe komšija-Đole, koji od sekundarnih sirovina pravi ograde, nameštaj, a ono loše zimi koristi za ogrev, onda će sve ovo biti ružna prošlost.

Vrag još uvek nije legao. Na drugom balkonu je prastara starinska antena, kao i onaj nesrećni bicikl.

Budi me bušenje.

Ma, znam, dok je obnova, nema odmora. Buši, hahahahaha! uši, hahahahaha! Neću zvati decu, jer ih nemam.

Izlazim iz svoje sobe u dnevnu, kršni čovek na balkonu skida satelitsku antenu i stavlja je na moj bicikl. Kako reče drugarica iz gimnazije, „krajnje relaksirano“. Čovek ne primećuje da imam gaćice, ali da donji deo pidžame nosim u prljav veš. Majko mila! Trčim unatrag, kako bih obukla trenerku, a u međuvremenu, moj pas, teror od pet kila i četiristo, rešava da me osveti i izleće napolje, kezi zube i preti majstoru. I pre nego što sam se dovoljno opasuljila da bih reagovala, ona je već zagrizla njegovu cipelu. On umire od smeha, ali me moli da je sklonim, kako se ne bi povredila i unela silni šut na tepih.

Ubrzo je tu njegova jakna, libela, te gomila svega i svačega. Bolje da ne nabrajam, niste svi odrasli uz oca građevinca i niste ubeđeni da ste inspektor na ovom gradilištu. Ja sebe tako doživljavam.

Silazim dole, čeka me kaligrafski natpis, spisak svega što bi trebalo ukloniti sa balkona, što pre. „Orman“ je dodat naknadno, jer niko drugi ga nema. Šta ’e, komšije, da li ste ljubomorni što je zelen, pa limen, pa kriv, pa ima poklopac nekog starog šporeta odozgo? Golubovi ga obožavaju, pravili su gnezdo tamo!

Ah, da. Ko zna šta je na tom poklopcu. Moraću Đoletu da nabavim gumene rukavice.

Pranje kose neće biti problem. No, tuširanje? Možda u po’ noći. Dok se vrzmaju po skelama, to nije dobra ideja. Posle toga valja čistiti šut. Posle toga se pada od umora. Onda se budim u ranu zoru, zoru, zoooru i mislim da sam pile.

Mis’im, ako hoćete da gledate, treba i da platite. Nisam baš solventna u poslednje vreme, svaki dinar mi je bitan, spremna sam da pribegnem i takvim merama.

A šta li će se tek desiti kad budu čuli kako mi ptica psuje predsednika?