Čovek

Da li neko zna kako se zove osećanje suprotno nostalgiji? Ono osećanje koje ljudi poput mene osete još pri ukrcavanju u avion i stalno ga nose u sebi. To osećanje koje krijemo da osećamo od kojekakvih velikih patriota, zadrtih pravoslavaca, nacionalista i tradicionalnih srbalja filološki insuficijentnih, koji zaista veruju u onu - ,,Pričaj srpski da te ceo svet razume". Ja ne znam.

Nekada sam umeo da osetim stid zbog toga. Kakav sam ja to čovek koji i kada jako dugo odsustvuje ne poželi povratak kući, u svoju zemlju, među svoje ljude? Kakav sam to čovek kom se ne javljaju olfaktorne halucinacije bureka sa sirom, ćevapa na luku, ljutog ajvara? Kakav sam ja to čovek koji ne posećuje klubove u kojima se okuplja svet iz moje domovine i ne visi po kojekakvim pravoslavnim dijaspornim hramovima? Verovatno loš, u očima onih drugih - nostalgičara, patriota, polutana kojima su muda u procepu čitav njihov život.

Imam dragocen dar da mogu svuda, mogu sa svakim, mogu sve. Valjda sam granice svojih vidika vrlo rano pobrisao, otvorio svoje horizonte, usvojio druge jezike i tako spremio za prihvatanje različitosti. Onda to privikavanje, učenje novog, upijanje mirisa, ukusa, pejzaža, arhitekture, običaja postaje najmoćnija droga. Izaziva slatku zavisnost i daje energije dovoljno da stalno sledim svoj impuls i da idem sve više i sve dalje.

Da se razumemo, nikada nisam sakrio svoje poreklo. Uvek ponosno ističem ko sam, odakle sam... Onim sagovornicima koji su zainteresovani da čuju, a takvih je uvek mnogo kad dolaziš iz male, beznačajne, zabite zemlje, govorim o lepoti u kojoj sam rastao. Govorim o prekrasnim ljudima sa kojima sam živeo, svojim prijateljima koji su ugrađeni u fenotip koji nosim, svojim učiteljima, slavnim ljudima sadašnjosti i prošlosti, svojim precima, haotičnoj i ni malo slavnoj istoriji svoje zemlje... Valjda zbog načina kako im to pričam, zbog reči koje koristim, zbog emocija koje nosim i prenosim, zbog vatre u očima, zbog strasti u jagodicama mojih prstiju kad su za klavirom, svi oni ostaju bez reči. Kakav je to čovek koji toliko voli svoju zemlju, svoj narod? Kakav je to čovek koji njih tera na znatiželju da upoznaju još neke koji odatle dolaze? Kakav je to čovek koji ih zaintrigira da uzmu geografski atlas, da možda i nauče po neku frazu na tom čudnom, rogobatnom jeziku? Kakav je to čovek kog  ne određuju boja kože, religija, kultura u neku ograničenu, veštačku kategoriju?

Ja nastavljam dalje, nošen onim impulsom, poput kakvog ambasadora u doživotnom lutanju sa doživotnim mandatom. Ne obraćam pažnju na ovdašnje lokal - patriote, zadrte i nedovršene ljude. Od takvih, sem zavisti i etikete snoba ništa više ni ne očekujem. Oni nikada neće shvatiti da i njih zbog jednog takvog čoveka, mnogi ljudi širom planete gledaju boljim očima. Njima i nije mesto u mom srcu. Ono je puno onim što nosim i prenosim, onim osećanjem suprotnim od nostalgije... Što ne znam kako se zove.

Nenad Marinković