Crtica o životu

Ovde sam, ali sve je drugačije… Kroz prozor moje sobe uvek se vidi ista šuma, ja ponovo sedim na podu, a prijatni vetrić… I kao da govori… Ali ja osećam da se sve i svi promenili. Ja sam drugačija ali, na neki način, opet ista. Tek sada polako počinjem da bivam svesna sopstvene snage. Ali pomalo sam tužna, jer je nešto nestalo, osećam. Da li su to moje uspomene? Ili se i one menjaju zajedno sa mnom...?

Znaš, kad nestane one magije u ljudima i dobro poznatim predelima, oseća se neka praznina. Ne zauzima previše mesta, jer je nadomeštaju nove stvari, ali ostane žaljenje zbog toga što je nešto nekada bilo nekakvo i što si to voleo kao takvo, a sada više nisi u stanju da ga vidiš, onako, kroz sanjive oči, kroz prizmu optimizma. Vreme je veliki neprijatelj ponekad. Sporo se provlači, ali klizi i neumitno otiče, zavaravajući te svojom korisnošću, tešeći te i pružajući nadu. Nadu, najveće zlo čovečanstva. Počinjem da se slažem sa Ničeom. Život jeste DAR. I ništa više. Ni lep, ni ružan, ni težak, ni lak, ni jednoličan, ni previše zanimljiv. Jednostavno je dat. I to je sve. Sve.

Suština je odvojiva od života. Sreća takođe. U svima nama život kuca u onom ritmu kojim dišemo vazduh, kojim se osmehujemo i sebi pronalazimo razloge. Uvek se osećamo za trunku drugačije nego što smo se osećali. Čudno je ponekad. Uporno sebi ponavljamo da imamo snage i da smo se nepovratno promenili u odnosu na neke stvari. I da ovo što smo sada jesmo pravi mi. Ali, nikada ne znaš šta može sutra da ti se dogodi. Možda rizikuješ. Možda se kockaš. Izazivaš. Igraš se. Bivaš nečija igračka. Bivaš izigran. Bivaš uključen ili isključen iz igre. Ali sve to nije život, sam po sebi. Život je nešto drugo. Možda samo reč koja označava tvoje postojanje, ali ne uzima u sebe njegov sadržaj.

„To look life in the face. To know it for what it is. To love it for what it is. And then… To put it away…“

Jasna Rakićević