Daj mi prvo ime

Ime mi je kraj... Onaj slatki, najslađi, onaj što se otapa na usnama kao kap žive vode, onaj što vodi telo do visina božijih, slomije ga, istopi, a onda pobaca seme po očima i osmesima.
Ime mi je početak. Uz prasak, uz erupciju, uz krik rađanja, uz uzdah najželjenijeg poljupca i prvog dodira. Koža na kožu, izvor svega vrelog i svega hladnog. Iz mrtvog, ledenog kosmosa do bljesaka prve zvezde.
Ime mi je svetlost, ona duboko iskonska, pulsirajuća. Ona mala koja bljesne samo kad je želiš, ona najveća oko koje se roje sve misli i skupljaju izgubljene duše da prose i prže se u varti koja im pakleno skida kožu i beli koske do istine, a uz osmeh i sjaj anđela.
Ime mi je voda, ta slana pramajka, ta topla kap niz bedra, ta ritmična, nebeska, letnja, jaka, nezaustavljiva reka života i smti. Osmica, reka sudbine, tok vremena. Ime mi je pesma. Uspavanka za umorne, opelo za polegle i posrnule, bluz za ostavljene, cvrkut za šumske vile, kadenca za zaljubljene u zanosu ekstaze, šum za gluve i repate, za zveri bezimene, himna za ljude i neljude od krvi i mesa i pokajnica za pobednike.
Ime mi je reč, a nije reč. Ime mi je lepota i užas, borba i predaja, meko i tvrdo, bol i ekstaza, ljubav i mržnja, crno i belo, staro, novo, sveto, sa mačem u rukama i plodom u mesu.
Ime mi je život.