Dnevnik jednog nepušača

petak, drugi mart

WordPress meetup u Startit centru. Dobila sam kartu za WordCamp Europe u junu. Tri dana radionica, predavanja i idoli nama štreberima, ovde, u Beogradu. Toplo mi je oko srca. Osećam se kao svoja među svojima. I dišem punim plućima. Ne, ovo nije samo stilska figura. Uostalom, videćete.

subota, treći mart

Moj trideset i peti rođendan. Posle doručka dolaze kumovi, plemićkog porekla, sa „De“ u prezimenu, donose mi grilijaš-rolat. Kuma traži telefon iz džepa svoje jakne, da bi se dopisivala sa unučicom. Napipala sam nešto...pravougaono. Hmmm. Pa zar nije odavno prestala? Imaće 76 u julu.

nedelja, četvrti mart

Drugi dan mog rođendana, jer sam institucija, valjda. Drugarica sa sinom došla na vruće pogačice i tortu. Dečko ima astmu i skoro sve iste alergije kao ja, ali ovde ga ništa ne iritira.

ponedeljak, peti mart

Treći dan mog rođendana, rođendan Velikog vođe, koji je, igrom slučaja rođen istog dana, meseca i godine kao moj omiljeni muzičar, John Frusciante. Drugarica koju sam ispalila za njen DJ set u mojoj rođenoj ulici uspeva da me izvuče do lokala gde se održava „birthday tribute night“. Osećam se uvrnuto, jer sam čoveku jedno vreme vodila i zvanični sajt, znam mu majku i jednu od bivših, ali mi je zanimljivo koliko se n00bovi nadmeću oko toga ko je veći obožavalac. Osećam se kao Yoda međ’ Padawanima. Tu me nešto ’splainuju, uče ribu da pliva. Zabavno. Simpatično. No, ono što je mnogo veći problem su cigarete. Prostor je manji od najveće sobe u našem stanu – ili tu negde – a pušača ima više nego nepušača. Švajsuju cigaretu za cigaretom. Moja drugarica, koja ponekad popuši jednu-dve kad izađe, razume da mi to ne prija i ne pokušava da zapali. Jedna lasta, naravno, ne čini proleće. Stavljam kapi u oči. I drugi put.

Vraćam se kući, beogradska košava mi nije izluftirala stvari. Sve sem soknica i d’izvinite gaća mora da se provetrava.

utorak, šesti mart

Kašljem kao magarac, ceo dan. Par stvari moram da bacim u korpu sa prljavim vešom, nema im pomoći. Javlja se tetka, koja nema kalendar i tek sad mi čestita rođendan. Glas joj je prozvukao. Mama kaže da je to njoj jedina radost u životu, ja odmahujem glavom i podsetim je kako se tata prekasno osvestio...

sreda, sedmi mart

Navraća prva komšinica, dogovaramo se da dođe na ručak u subotu. Besna je što se najveća soba u njenom stanu nikad nije „oporavila“ posle dve godine koliko je njen mlađi sin boravio u njoj. I dalje zaudara. Momak je, inače, mršav kao štapić, boja lica mu je neprirodna i šta sve jpš ne.

četvrtak, osmi mart

Dan kada žene kašlju, bar što se mene tiče. Idem na Vampire u Fest klub u Zemunu. Na stanici u Despota Stefana puše. Na prvoj stanici autobusa do Zemuna na Zelenjaku puše. Na stanici gde sam izašla...da, pogađate, puše! Samo puš-puš-puš! Klub je prepun omladine koja ne zna nijednu pesmu, i nas od 30-40 koji znamo sve pesme. Oni koji ne pevaju, purnjaju, kao dimnjaci na parnim lokomotivama. Ovi drugi, povremeno prave pauzu, valjda kad naleti neka pesma sa četvrtog ili petog albuma – tad i oni dime. U nekom trenutku zapalio je i jedan od članova benda. Fin čovek, to je ona fora sa cigaretom na gitari, kapiram, kao Slash i ostali. No, ljudi, mnogo vas je. Mnogo.

Hvatam noćni autobus do Trga Republike, u Bondovskom stilu. Do baze mi treba desetak minuta, odeća se opet nije proluftirala. No, košava više ne duva, te mogu sve da okačim na kanap za sušenje veša na većem balkonu. Haljina je izgubljena, helanke koje sam nosila ispod nje takođe, džemper, jakna i gornji veš, je l’ te, su se oporavili. Čudo u Šarganu!

petak, deveti mart

Budi me čudan osećaj, nešto me peče maltene na dnu jednjaka, početku želuca. Iskašljavam, jedva, jer nisam posebno vična takvim stvarima. Razmišljam da kupim Aerius, teško da staje više od 450-500 dinara. I u ovo vreme stezanja kaiša to je opravdano.

Drugarica i ja idemo na Gileta iz Električnog orgazma i grupu Magic Bush. Kako smo stigle, ona oduševljeno komentariše kako može da se puši. Švajsuje pljugu za pljugom, tokom celog koncerta. Naravno, nije jedina. Od kad je to u Domu omladine dozvoljeno pušenje?

Najbolje obožavam nekoga iza nas ko puši francuske cigarete, onu krdžu sa histeričnom plavom ženom na kutiji, ili onu sa galskom kapom. Ne bih da ih reklamiram. Setim se dugih putovanja kad bi tata kupio ta čuda u nekom free shopu i onda bismo mama i ja crkavale u kolima. Divna sećanja, još samo da tata nije umro od raka pluća. Dolazim kući, a farmerke, Green Day majica, gornji veš, majica sa dugim rukavima, kapa sa prugama, grejači za ruke i jakna idu na balkon. Ovo postaje predvidivo, zar ne?

subota, deseti mart

Viđam se sa drugaricom koja dolazi u Beograd jednom sedmično, časti me ne jednom, nego dvema belim čokoladama u kafiću koji je postao naše mesto. Ona mora da puši, pa puši...puši...i puši. Po povratku kući kupujem dva pakovanja papirnih maramica, jer mi sad već i nos curi, te parče pizze i, konačno, Aerius. Koštao je 420 dinara, ako me sećanje dobro služi.

nedelja, jedanaesti mart

Iskašljavam loptice šlajma, reklo bi se da ima i krvi koja se spustila iz nosa u grlo. Oči štipaju kao lude, kapi rade samo tako. Uši su zagluhnute, nešto od triju koncerata, nešto baš i ne. Pijem silnu vodu, dehidrirala sam. Kad kažem „silnu“, mislim 6-7 litara.

ponedeljak, dvanaesti mart

Nastavljam da iskašljavam, mama me cinično pita da li to pokušavam da umrem mlada. Odmahujem glavom. Te večeri drug koji me je u petak ubacio na Gileta osvaja kartu za predstavu u pozorištu „Slavija“. U poslednjem trenutku se organizujemo, drugarica i ja, odlazimo i lepo se provodimo. Posle predstave me zove na kafu. Nije baš kafa, ja pijem čokoladu i silnu vodu, ona pivo. I zapali jednu. Pa još jednu. Oni oko nas još deset-dvadeset.

utorak, trinaesti mart

Pristojnost mi nalaže da ne napišem ono što bih želela da napišem. Nisam domaći film...