Dobro i zlo

Inspirisana Aion-om, beležim svoje viđenje dobra i zla, osvrćući se na autore koji su tvrdili da zlo ne postoji, tj. da proizilazi ni iz čega, što se može prevesti dalje, dakle iz ništavila, i na Jungovo psihološko viđenje njegove realne postojanosti, samim tim i primedbe na tvrdnje ovih prvih. Pritom se ograđujem od bilokakvog verskog učenja i delovanja, te stvar izlažem činjenicama, ličnim idejama, kroz prozu i fantastiku. Ne tražim od čitalaca da se sa mnom slože, niti da previše dubokosežno ispituju napisano, već želim da pružim uvid u jedan pravac razmišljanja koji se sastoji od dva podjednako zastupljena a nepomirljiva sastojka: intelekt i vrednost (osećaj), ali u tome je čar.

Biblijski, priča počinje stvaranjem neba i zemlje, gde je zemlja pusta i bez obličja i tama se nadvija nad bezdanom. Ne možemo pretpostaviti da je to zlo, ako znamo da je usledilo to da je Bog dao obličje zemlji i osvetlio tamu. Pre možemo reći da je to bilo ništavilo. A onda je jedna sila rešila da je osvetli, pritom ne podređujući joj se. Taj princip je poznat i duboko ukorenjen u psihološko funkcionisanje bića, jer predstavlja odnos Ega i Senke. Tu izvodim zaključak da je zlo nastalo kao opiranje ništavila Bogu, kao njen instrument, oružje, vojnik ili agent.

Autori koji su tvrdili nepostojanost zla, prema mom mišljenju, vešto su iskoristili mogućnosti koje pruža latinski jezik jer, u zavisnosti od konteksta, jedna reč se može tumačiti kao nepostojanost, ali i kao ništavilo, tako da im je bilo mnogo lakše da izaberu „nepostojanost“, kako bi svoje versko učenje lišili dualizma. Postoji mogućnost i da se prenošenjem, tumačenjem, prevođenjem i prepisivanjem spisa sa kolena na koleno potkrala takva “greškica“ koja je na početku predstavljala naznaku dualizma, a onda se transformisala u negiranje istog.

Dok Jungu predstavlja logično sa stanovišta psihologije da se zlo prikaže kao postojeće, realno, a moguće je da je znao za začkoljicu u prevodu, ali je to prikazao na suptilan način.

Sa stanovišta nauke postoji pretpostavka, koja se po opisu i definiciji (intelekt), a sa druge strane vrednosti (osećaju), savršeno uklapa u model da je postojalo ništavilo iz koje je nastupio veliki prasak koji je obasjao i stvorio svemir kakav poznajemo. Termini poput materije i antimaterije ili singulariteta i inflatornog polja svoja mesta pronalaze i u mitologijama, ali i religijama, posebno monoteističkim, najpreciznije hrišćanstvu kao naučna otelotvorenja svetla i tame nad bezdanom, Boga i Đavola, Hrista i Antihrista – dobra i zla.

Šta čovek predstavlja na ovom raskršću simbola? Zašto i kakav je istinski stvoren? Zar nije mogao biti bolji, sa mnogo više vrlina, savršenstva i božanskog? Da li nam odgovori na ova pitanja daju smisao života?

Bog je stvorio čoveka, po Bibliji, po liku svom, a taj se deo rečenice može tumačiti i da je čovek stvoren po merilima Boga. Međutim, sve savršenstvo za koje se mnogi pitaju zašto nam nije dato od početka garantovalo bi postojanost, ali ograničenu samo na statični singularitet, a tada se ne bi razlikovao mnogo od svoje suprotnosti, sigurno ne po sastavu i izgledu, već po funkciji ili svrsi, a to je održanje beživotnosti. Jasno je da stvari mogu postojati, a da nisu žive – kamen, pesak, voda… Ali Bog je hteo život. Glavni sastojak života je volja. U psihologiji je to analogija sa egom kao živim delom psihe koji poseduje volju.

Ništavilo, koje nikada ne spava, tad se pobunilo protiv života i tada je u svrhe kušanja i uništavanja istog nastalo zlo. Bog je to pokušao da spreči, govoreći Adamu i Evi da nikada ne kušaju zabranjeni plod koji im nudi tu spoznaju. Tu je nastao prvi udar na volju.

Dalje znamo šta je bilo i sa kakvim mukama, izazovima i iskušenjima su se našli ljudi do dana današnjeg. Smisao života bila bi konstantna borba u cilju preovladavanja dobrog u nama, da se naša volja nađe na istoj tački sa božjom voljom, ne slepo sprovodeći je, tj. ono što mi nekad često tumačimo da jeste, već da svojom autonomijom usavršavamo sebe u svakom pogledu do blagostanja, da spoznajemo svakog časa sve bolje u nama, jer to je ono što Bog želi, dakle njegova volja.

Nezavisno od toga ko je u pravu, Jung koji sa stanovišta psihologije priznaje dualizam ili autori koji ga oštro negiraju, poruka o smislu života je ista. Iako tekst pisan mahom kroz Junga, sasvim je legitimno da izaberete tj. bliže shvatite i ovaj drugi koncept.

Po završetku teksta, zahvaljujem Ivanu Vukadinoviću na pravilnim informacijama koje su mi pomogle u oblikovanju istog.

Radmila Stolić